Између концентрације и мотивације

Питање дужине часа отвара много дубља питања о квалитету образовања, начинима учења, концентрацији и стварном оптерећењу ученика, наводи Данијела Рељић, школски психолог. Она истиче да је скраћење часова доста сложено питање.

- Ако бисмо питали ученике шта они мисле о томе, верујем да бисте имали већину ученика који би се позитивно односили према предлогу за скраћивање трајања часа. Међутим, ако бисте питали ученике колико су били задовољни наставом када су часови били скраћени, нпр. за време пандемије, нека истраживања су показала да ученици нису имали ни јако позитивно ни јако негативно искуство са тим. Ово нам говори да је трајање часа, уколико се не позабавимо суштинским проблемима у настави, само “козметичка промена”, односно један потез који би био парцијална мера за проблеме, али не и стварно решење - пре нови извор проблема у просвети. Оно што је добро је то што је министар изнео ово као идеју о којој се “отворено и гласно” размишља. Надам се да ће размишљање о идејама које би могле допринети квалитету образовања бити заиста гласно и отворено у смислу јавних дебата и подношења предлога и критика од стране целокупне јавности - од стручњака за питања образовања, до корисника, односно ученика – истиче Рељић.

Фото: Приватна архива

Суштинска реформа пре свега
Психолог се осврће и на појам концентрације ученика, односно дифузне пажње која је све израженија код школске популације.

- Што се концентрације тиче, оно што је изнето као делимично стручно објашњење јесте појам дифузне пажње, односно тај феномен да нам фокус пажње на једном предмету или активности кратко траје и брзо се премешта на следећи предмет или активност. Рекла бих да су се претходне реформе образовања, које и даље трају, на неки начин, намеран или случајан, бавиле и овим феноменом. Између осталог, интерактивна настава, диференцирана настава, употреба различитих извора и технологија у настави, помажу заправо да се током часа фокус пажње смењује брже и ефикасније. То је одговор на раније претежно заступљену такозвану фронталну наставу где имате предавача и углавном пасивне слушаоце. Бојим се да бисмо скраћивањем часа, без суштинске реформе пре свега градива, поново вратили наставу уназад на овај фронтални облик, јер учење је сложен процес који захтева време за увод, обраду, вежбање, рефлексију и понављање. За 30 минута часа наставници би имали времена само за преношење информација, без објашњења, питања, проверу разумевања, без суштинског активног учешћа ученика без кога не може да се замисли савремена настава. Ученик није пасивни прималац информација већ активни учесник у процесу учења. Ми нисмо чули појединости овог предлога, тако да можемо само упозоравати на могуће последице. На пример, ако би се скратили часови, али увело и више блок наставе, односно везаних часова, ова негативна последица би се могла избећи, а заправо настава заиста и унапредити у односу на постојећу - наводи психолог.

Фото: Canva

На попуштање односно „држање“ пажње, према речима психолога, утиче склоп различитих фактора који су уско испреплетани и условљени једни другим. Нека општа правила, могу се уочити и применити не само на ученике већ и на општу популацију.

- Зависи колико сте заинтересовани за оно што се догађа у тих 45 минута. Ако пратите нпр. серију која вас јако занима, тема вам је интересантна, квалитетно је обрађена, 45 минута јако брзо прође, а пажња вам не попусти. Чак сте спремни за макар још једну епизоду. А ако пратите нешто што вам није тематски инересантно, делује досадно, или чак може изгледати јако занимљиво, али сте пропустили прве три епизоде и немате контекст, 45 минута никако да прође. Ово је питање актуелности и интересантности са једне стране градива, наставних тема, а са друге стране обраде, односно оних поступака које наставник користи да вам приближи тему, а и ваших способности и претходних знања и интересовања да је испратите. И деца и одрасли могу брзо изгубити концентрацију, због разних фактора, од незаинтеросованости до умора, глади, мањка сна и слично, али могу бити и остати веома ангажовани у активности и сатима уколико је то за њих смислено и довољно изазовно, ни претешко ни прелако.

Фото: Canva

Трајање часа, уколико се не позабавимо суштинским проблемима у настави, је само “козметичка промена”

Овде долазимо до појма диференциране наставе. Ученици, бар у већини основних школа, су ученици из опште популације. Што значи да се једно одељење у којем треба да држите наставу састоји од највећег броја ученика просечних способности и интересовања, и мањег броја ученика који су надпросечних способности и ученика које имају неке тешкоће у учењу и развоју. И тих ученика у једном одељењу је за сада до 28 или 30. Једна иста активност не може бити једнако интересантна и изазовна свима њима. Наставу је тешко, али могуће прилагодити добром припремом наставника у овим условима, што значи да би наставник могао да зада различите активности ученицима према њиховим способностима и интересовањима и да све то испрати, да им помогне, да евалуира и слично. Да би ученици били активно ангажовани они треба да решавају проблемске ситуације, да могу да дискутују, да истражују, да сарађују међусобно и са наставником, да развијају критичко мишљење, постављају питања итд. То су све заправо животне вештине, а не само информација где се нпр. налази Боденско језеро. Стога, уместо питања колико треба да траје час, треба да се запитамо шта желимо да нам деца науче у школи и да у односу на то креирамо образовање – објашњава.

Фото: Canva

Да ли би скраћени часови утицали на обим градива и оптерећење ученика?
- Управо ово питање би требало да се посматра, односно постави, обрнуто, јер питање градива и оптерећења мора да буде полазна тачка, а питање дужине часа оно што прати оно што желимо да постигнемо. Али није случајно што га јавност управо поставља овако, јер је и предлог дошао истим путем. Стога, као што рекох, било би добро да се поведе суштинска јавна дебата о образовању из које ће се као предлог издвојити мера коју ћемо испробати и добро истражити њене ефекте пре него што она у потпуности уђе у национални образовни систем – истиче психолог Данијела Рељић.