ПОНОС

У току је недеља поноса. Осим оних поноситих, никоме у овој Србијици није јасно чиме се ми то поносимо.
Дошао и октобар а са њим скоро све ново, бар што се цена тиче. Ипак, изгледа да је то само припрема за новембар.
Почео и попис сељака. Додуше мало касно, јер оних правих, канда, више нама. Али шта је ту је, бар ће се видети ко то и зашто не живи у Београду.
А то што нема довољно правих сељака, и разумљиво је. Некада су се политичари овако обраћали масама: “Другови сељаци и поштена интелигенцијо...“ Тако испаде да сељаци не спадају у поштене па су временом окренули ћурак под девизом “Село хвали ал“™ у граду живи“.
У Србији поскупео хлеб. За колаче ништа не кажу.
Овом нашем народу тешко је угодити. Хтели би ниске цене код овако високих јесењих температура.
Наши медији објавили вест о малверзацијама у које су умешани високи званичници Црне Горе, приликом продаје њиховог телекома. За нашу телефонију још ништа не јављају.
Ови наши почели да испитују порекло имовине богатих. Ух. Личи то на нека давна времена кад се “Тресла гора а родио се миш“.
Уствари, наши некако увек у сличним ситуацијама иду линијом мањег отпора. Кад би испитивали зашто су они други у овој земљи осиромашили, е то би био велики подухват. Много их је.
А и шта ће једној савременој земљи, што ми желимо да постанемо, шта ће ти сиромашни. Та гулија ем грди власт, ем кука на цене, ем се окупља по улицама и арлауче, ем роња по контејнерима, ем преноси заразе, ем... Зар не би била лепша Србија када би се у њој зидале само палате и виле, у њима живели безбрижни људи који имају и своје трговинске ланце, и своје фабрике, и своје њиве и своје планине, и своје реке, и луксузне аутомобиле, и јахте и авионе... и децу која се школују по свету не би ли и ова земља постала део тог света.
У Шпанији постоји “Покрет огорчених“, настао због владиних мера за превазилажење кризе. Свашта. Код нас би, евентуални сличан покрет, могао да се назове “Одушевљени“.
У Кини се неки дан потукло две хиљаде радника. Код нас то не може да се деси, ни у једној фирми нема толико радника, на једном месту.
А један наш политичар, да не помињемо име пошто није по пословнику а презива се Чанак, претукао једног нашег грађанина на мртво име. И још рече да је тај мученик сам пао. Испаде да се пред моћницима грађани саморањавају. Ето, почели и политичари да туку бираче, отргло се то, кад нису на време млављени да се не уздигну до охолости.
Е сад ова прича и не би била српска кад не би имала наставак. Наиме, поменути политичар је поднео оставку огорчен на Скупштину Србије која га као свог посланика није заштитила од оног пребијеног човека. Па и опет причи није крај. Чуће се.
А крај ове приче враћа на почетак и недељу поноса у Србији. Како је кренуло, изгледа да ће ово бити век поноса. У савремено доба идемо нагуске!