СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
ШАБАЦ У МРАКУ
Пре неку ноћ узех да погледам први ЦД који смо супруга Даница и ја урадили 2005. г са називом ,,Светла града Шапца“. На снимцима сија Шабац у ноћи. Ни велики Париз му није раван. Подсети ме тај сјај осветљених улица на давна времена када је шабачким улицама владао мрак. Убацим у рачунар други ЦД на којем се налази аудио снимак разговора од 23. фебруара 1983. године. Водио сам га са шабачким електричаром Бранком Марковићем. Прошле су три деценије од нашег разговора и узех да га пренесем на папир.
Рођен у Шапцу 1907. године мајстор Бранко је прво био машинбравар али као телеграфиста у војсци преквалификовао се за електричара. Радио је 1930. године у електричној централи која се налазила на Баиру. У време нашег разговора имао је 83 године и одавно је био у пензији. Памћење га је добро служило а поред података о раду у електричној централи дао ми је и неколико старих пожутелих фотографија снимљених на његовом радном месту. Али да кренем из још даље прошлости шабачког мрака.
У време свог економског процвата између 19. и 20. века Шапцу, тада првој вароши Србије, недостајало је електрично осветљење. А једна изрека каже: ,,И мала светлост разоткрива тајне мрака“. Требало је тада разоткрити мрак на шабачким улицама. У богатој вароши било је ноћне забаве на претек. У стотину задимљених кафана гореле су чкиљаве петролејке чија је треперава светлост играла по зидовима. По већим хотелским салама коришћене су карбитне лампе, а на шабачким улицама светлели су велики фењери постављени на дрвене стубове. Они су се налазили на уличним раскрсницама и за њихово паљење и гашење Шабачка општина плаћала је фењерџију Косту. Он је носио мале мердевине са којих је доливао петролеј, мењао фитиљ и брисао фењерска стакла од чађи. Поред тога постојала је и наредба да пред сваком кафаном и хотелом ноћу буду упаљени фењери. Међутим, шабачке кафеџије слабо су се придржавале те наредбе. Све је то чинило да је Шабац био у мраку. Посебан проблем био је мрак на путу од Баира до Савског пристаништа. Зато су у шабачким новинама објављивани чести апели фијакериста који су путнике превозили на пристаниште за одлазак бродом у Београд. Једини објекат који је имао властито електрично осветљење још пре 1900. године био је хотел ,,Касина“ у Господар Јевремовој улици. У дну дворишта налазила се парна машина која је покретала генератор електричне струје напона 110 волти. Поред парне машине био је озидан димњак висине око 10 метара чији су остаци остали сачувани до око 1930. године док је кафана делимично порушена у И светском рату.
Електричну једносмерну струју Шабац је добио тек 1908. године из централе која се налазила на Баиру у улици Јанка Веселиновића. Једноспратна зграда и просторије где су били смештени генератори још постоје док је високи димњак срушен око 1930. године. Од централе ка центру Шапца дуж улице Цара Душана били су постављени дрвени стубови који су носили електричне водове. На неким од стубова биле су постављене електричне сијалице. Са центра града улична електрична мрежа рачвала се на Београдску, Поцерску и Јевремову улицу. Централа је производила струју само у вечерњим сатима и раним јутарњим. Служила је искључиво за осветљење. Изнад центра Шапца висила је велика лучна лампа која је давала веома јако светло. Стари Шапчани називали су је ,,богл лампа“ на којој је електричар често мењао изгореле графитне електроде. И таман су се Шапчани навикли на уличну расвету дође време ратовања. Све би уништено те остаде Шабац поново у мраку. После завршетка И светског рата централа је обновљена и 1922. године поново су засијале сијалице на градским улицама и у ретким зградама. И даље је струје било само током ноћних сати а фењерџија Коста је опет радио на уличним фењерима по споредним улицама. Електрична централа је трошила велике количине дрва потребних за ложење парних машина које су покретале електро генераторе. Цена струје била је висока а грађани Шапца споро су уводили струју у своје домове као да су је се бојали. Ситуација се мења тек 1930. године када је саграђен мост на Сави преко којег је каблом доведена трофазна наизменична сруја „Електро Макиша“ из Београда. Од тада је електричар Бранко Марковић почео да ради у шабачкој електричној централи. Демонтирао је старе машине које су давале једносмерну струју и које су тада отишле у заборав. Електрична централа на Баиру постала је постројење за трансформисање и развођење струје по Шапцу. Монтирана су и два резервна дизел генератора од 520 КВА и 150 КВА који су радили и напајали Шабац струјом само у случајевима прекида електричних веза са Београдом. Шабац је тако за стално добио трофазну струју и нову електричну мрежу по граду. У циљу стабилне струје подигнуте су и три трафостанице - код хотела ,,Југославија“ на Камичку, на средини Масарикове улице и на почетку улице Милоша Поцерца. Да би грађани што више користили електричну струју, „Електро Макиш“ дао је погодности за увођење струје у њихове домове, кроз плаћање у више рата. Нова електрична струја била је погодна и за примену електричних апарата у домаћинству. Сећа се мајстор Бранко Марковић да је 1933. године први електрични шпорет у Шапцу прикључио код очне докторке Милерове, а други код др Божина. Електрични мотори почели су да се користе за погон машина у великим радионицама. Машинбравар Милан Николић био је први који је дизел мотор заменио са електричним. Радионица му се налазила на Тиршовом венцу до зграде данашњег Радничког Универзитета. Електричар Бранко је други електро мотор монтирао код Трифуна Кошмана. Шабачки мајстори почели су да сагледавају предности коришћења електричне енергије у индустрији. Почетна потрошња струје у Шапцу од свега 5 књ постепено се повећавала. Користиле су је стругаре, ледаре и све већи број домаћинстава која су већином имала два сијалична места.
Изрека каже: ,,У светлост се најлакше верује ноћу“, али у Шапцу је протекло пуно времена од 1894. године када је струја најављена до 1908. године када је прорадила електрична централа, а 1930. године стигла трофазна струја. Постојале су две групе потрошача. Они који су користили електрична бројила и други који су плаћали по броју сијалица у домаћинству. И онда су ови други ,,паушалци“ почели са својим „чивијама“ да некажем крађама. Одвртали би сијалицу и у фасунг завртали такозвани ,,лопов фасунг“ на који се могла укључити електрична пегла или решо и сијалица. Тако је струја предвиђена само за осветљење одређеног броја просторија бесправно коришћена и за кување, а плаћање је било фиксно. У централи су уочили знатно повећану потрошњу струје, односно крађу. Почело је хватање и кажњавање лопова. Беше то шабачка ,,електрична чивија“ али кратког века.
Рођен у Шапцу 1907. године мајстор Бранко је прво био машинбравар али као телеграфиста у војсци преквалификовао се за електричара. Радио је 1930. године у електричној централи која се налазила на Баиру. У време нашег разговора имао је 83 године и одавно је био у пензији. Памћење га је добро служило а поред података о раду у електричној централи дао ми је и неколико старих пожутелих фотографија снимљених на његовом радном месту. Али да кренем из још даље прошлости шабачког мрака.
У време свог економског процвата између 19. и 20. века Шапцу, тада првој вароши Србије, недостајало је електрично осветљење. А једна изрека каже: ,,И мала светлост разоткрива тајне мрака“. Требало је тада разоткрити мрак на шабачким улицама. У богатој вароши било је ноћне забаве на претек. У стотину задимљених кафана гореле су чкиљаве петролејке чија је треперава светлост играла по зидовима. По већим хотелским салама коришћене су карбитне лампе, а на шабачким улицама светлели су велики фењери постављени на дрвене стубове. Они су се налазили на уличним раскрсницама и за њихово паљење и гашење Шабачка општина плаћала је фењерџију Косту. Он је носио мале мердевине са којих је доливао петролеј, мењао фитиљ и брисао фењерска стакла од чађи. Поред тога постојала је и наредба да пред сваком кафаном и хотелом ноћу буду упаљени фењери. Међутим, шабачке кафеџије слабо су се придржавале те наредбе. Све је то чинило да је Шабац био у мраку. Посебан проблем био је мрак на путу од Баира до Савског пристаништа. Зато су у шабачким новинама објављивани чести апели фијакериста који су путнике превозили на пристаниште за одлазак бродом у Београд. Једини објекат који је имао властито електрично осветљење још пре 1900. године био је хотел ,,Касина“ у Господар Јевремовој улици. У дну дворишта налазила се парна машина која је покретала генератор електричне струје напона 110 волти. Поред парне машине био је озидан димњак висине око 10 метара чији су остаци остали сачувани до око 1930. године док је кафана делимично порушена у И светском рату.
Електричну једносмерну струју Шабац је добио тек 1908. године из централе која се налазила на Баиру у улици Јанка Веселиновића. Једноспратна зграда и просторије где су били смештени генератори још постоје док је високи димњак срушен око 1930. године. Од централе ка центру Шапца дуж улице Цара Душана били су постављени дрвени стубови који су носили електричне водове. На неким од стубова биле су постављене електричне сијалице. Са центра града улична електрична мрежа рачвала се на Београдску, Поцерску и Јевремову улицу. Централа је производила струју само у вечерњим сатима и раним јутарњим. Служила је искључиво за осветљење. Изнад центра Шапца висила је велика лучна лампа која је давала веома јако светло. Стари Шапчани називали су је ,,богл лампа“ на којој је електричар често мењао изгореле графитне електроде. И таман су се Шапчани навикли на уличну расвету дође време ратовања. Све би уништено те остаде Шабац поново у мраку. После завршетка И светског рата централа је обновљена и 1922. године поново су засијале сијалице на градским улицама и у ретким зградама. И даље је струје било само током ноћних сати а фењерџија Коста је опет радио на уличним фењерима по споредним улицама. Електрична централа је трошила велике количине дрва потребних за ложење парних машина које су покретале електро генераторе. Цена струје била је висока а грађани Шапца споро су уводили струју у своје домове као да су је се бојали. Ситуација се мења тек 1930. године када је саграђен мост на Сави преко којег је каблом доведена трофазна наизменична сруја „Електро Макиша“ из Београда. Од тада је електричар Бранко Марковић почео да ради у шабачкој електричној централи. Демонтирао је старе машине које су давале једносмерну струју и које су тада отишле у заборав. Електрична централа на Баиру постала је постројење за трансформисање и развођење струје по Шапцу. Монтирана су и два резервна дизел генератора од 520 КВА и 150 КВА који су радили и напајали Шабац струјом само у случајевима прекида електричних веза са Београдом. Шабац је тако за стално добио трофазну струју и нову електричну мрежу по граду. У циљу стабилне струје подигнуте су и три трафостанице - код хотела ,,Југославија“ на Камичку, на средини Масарикове улице и на почетку улице Милоша Поцерца. Да би грађани што више користили електричну струју, „Електро Макиш“ дао је погодности за увођење струје у њихове домове, кроз плаћање у више рата. Нова електрична струја била је погодна и за примену електричних апарата у домаћинству. Сећа се мајстор Бранко Марковић да је 1933. године први електрични шпорет у Шапцу прикључио код очне докторке Милерове, а други код др Божина. Електрични мотори почели су да се користе за погон машина у великим радионицама. Машинбравар Милан Николић био је први који је дизел мотор заменио са електричним. Радионица му се налазила на Тиршовом венцу до зграде данашњег Радничког Универзитета. Електричар Бранко је други електро мотор монтирао код Трифуна Кошмана. Шабачки мајстори почели су да сагледавају предности коришћења електричне енергије у индустрији. Почетна потрошња струје у Шапцу од свега 5 књ постепено се повећавала. Користиле су је стругаре, ледаре и све већи број домаћинстава која су већином имала два сијалична места.
Изрека каже: ,,У светлост се најлакше верује ноћу“, али у Шапцу је протекло пуно времена од 1894. године када је струја најављена до 1908. године када је прорадила електрична централа, а 1930. године стигла трофазна струја. Постојале су две групе потрошача. Они који су користили електрична бројила и други који су плаћали по броју сијалица у домаћинству. И онда су ови други ,,паушалци“ почели са својим „чивијама“ да некажем крађама. Одвртали би сијалицу и у фасунг завртали такозвани ,,лопов фасунг“ на који се могла укључити електрична пегла или решо и сијалица. Тако је струја предвиђена само за осветљење одређеног броја просторија бесправно коришћена и за кување, а плаћање је било фиксно. У централи су уочили знатно повећану потрошњу струје, односно крађу. Почело је хватање и кажњавање лопова. Беше то шабачка ,,електрична чивија“ али кратког века.
Најновији број
25. април 2024.
