Музика је изабрала мене

„Јако рано сам схватила да је музика мој животни позив. У ствари, схватила сам јако рано да је музика љубав и да ће бити велики део мог живота“, каже Тања, Шапчанима позната по некадашњем презимену Тасић, нарочито љубитељима доброг друштва, песме и кафане

Татјана Јовановић пуне четири деценије гради своју музичку причу преданошћу, емоцијом и искреним односом према публици. Њена каријера развијала се корак по корак, од првих наступа у родном Шапцу до бројних сцена широм региона, где је препозната по снажној интерпретацији. У разговору за Глас Подриња говори о почецима, изазовима, инспирацији која је покреће и прати све ове године.

Од класике до кафане
- Постоје људи који музику бирају као професију, и они други, које музика изабере много раније него што они то схвате. Мене прати од најранијег детињства, од обданишта. Певала сам у вртићу, била солиста у некој дечијој представи. Ишла сам касније у музичку школу, свирала клавир, певала у хору „66 девојака“ и у школском хору. Све је то била класична музика, а приватно сам слушала поп, страну и домаћу забавну. Певала сам и код куће и први бакшиш зарадила од свог деде. Тад смо имали радио и волела сам да га слушам али је бака, сећам се, некад бранила. Знала је да стави кактус испред, али сам се сналазила, прекријем кактус крпом да се не убодем па упалим радио. Значи, откако знам за себе, знам и то да је музика део мог живота и да је моја љубав. Срећна сам што сам то доста рано открила и почела њоме да се бавим. И ево, до данас се ништа није променило – присећа се Тања.

Народна музика у то време није била део њеног интересовања нити је могла замислити да ће она икада бити део њеног музичког пута. Међутим..

Све се променило у осмом разреду основне школе, када је, сасвим неочекивано, добила позив да наступа са бендом у којем је свирао отац њене пријатељице Татјане и који је знао да она лепо пева.

- Остали су без певача, питали моје родитеље да певам са њима док не нађу новог и ја сам, иако народну музику готово нисам ни слушала, прихватила изазов. Дали су ми касету са двадесетак песама које сам морала да „скинем“, да их научим и тако је кренуло. Први наступ на стадиону био је, у најмању руку трауматичан. Моје певање је „вукло“ на хорско, али сам наставила са њима да радим. И управо ту је почела једна од мојих прича, прича о упорности – истиче Тања.

На сцену је долазила у дубоким патикама, фармерицама и џемперу. Корак по корак учила је занат, мењала стил, проналазила себе и покушавала да споји хорско певање са музиком коју тек упознаје.
- Милион пута сам одустајала и враћала се. Најтежи део није био рад ноћу нити наступи, већ борба са сопственим несигурностима. И могу рећи да је то била битка која је трајала годинама све док нисам прихватила да се певање као и све мора вежбати, учити, јер нисам рођена као народна певачица. Научила јесам али је било потребно да прође време. Велика подршка били су ми родитељи које су многи осуђивали што су дозволили тада четрнаестогодишњој девојчици да пева по кафанама. Они су ми давали снагу јер су веровали у мене и кад сама нисам -

Касније је радила са бројним музичарима, али посебно место заузима Љубинка Катић, певачица која ју је, каже, обликовала и као уметника и као човека. Од ње је научила „мале тајне заната“, од тога како се чува глас до разумевања емоције старе градске песме.

- Нисам радила за плату, пошто сам била нов члан у бенду, певала сам новије песме. Тако је некада било, дођеш и учиш занат и добијеш онолико новца, колико су они сматрали да треба да ми дају. Нисам се бунила, хтела сам да учим. Кроз каријеру, прошла сам од оне праве кафане па до најелетнијих клубова, хотела. Прошла сам буквално све селекције, и сматрам да су ме сва та искуства обликовала и где сам, у ствари, схватила какав пут желим и где на њему видим себе – објашњава.

Прекретница да схватим шта није за мене
Година 1999. донела је велику одлуку - напуштање бенда и почетак соло каријере у поп музици, правцу који је осећала као свој. Снимила је први албум, наступи и телевизијска гостовања су се низали, али убрзо је схватила да популарност често тражи компромисе које није желела да направи.

Музика је нешто што ме је подизало кад је било најтеже, што је било са мном и кад је било најлепше. Она је за мене лек и моја највећа подршка

- Схватила сам да не видим себе у свему томе. Ја волим музику јер волим да певам и мислила сам да је то довољно. Популарност по сваку цену ме није занимала. Повукла сам се из јавног живота, посветила породици и наставила да радим оно од чега је све почело – наступе по клубовима и непосредан контакт са публиком. Тада сам, заправо, поново пронашла свој прави пут. И ево, ове године биће 40 година моје музичке каријере. Својим највећим успесима сматрам то што никада као певач нисам осрамотила никога у својој породици, ни родитеље ни децу, што су ме сви третирали као даму, што никада нисам осетила понижење, што сам увек била поштована и цењена као певач, а онда и све остало. Што сам успела себе да сачувам у тој музичкој џунгли где се људи јако брзо изгубе – прича Тања.

- Кафана ми је све ове године доносила хлеб на сто, хвала јој за то. Све у свему јако сам захвална на ових 40 година, било је дивно, надам се да ту није крај, да ћу се бавити па, бар још једно 10 година овим послом, ако ме наравно буду људи хтели.

Музика је лек
За Тању, музика има моћ која лечи. Оне теже, мање лепе ствари, песма избрише или бар на тренутак учини да се забораве.

- Мени је најтежи део овог посла био стећи самопоуздање. Изаћи пред публику и не бринути да ли ћу успети или не, како ћу певати. То је за мене било најтеже и дуго је требало да превазиђем ту несигурност. Мислим да и даље растем као певачица. Као и у сваком послу, постоје препреке, кафана је чудо. Има свега, и доброг и мање доброг. Зато је музика ту. Када сам била у депресији, приватно, када нисам била тамо где сам требала бити, када сам се распадала, музика ме је састављала. Када сам била срећна, музика је славила заједно са мном. Када сам волела, и она је. Музика је нешто што ме је подизало кад је било најтеже, што је било са мном и кад је било најлепше. Она је за мене лек и моја највећа подршка. Интеракција са публиком је дивна ствар. Када изађеш и прикупиш ту позитивну енергију људи који певају заједно са тобом, та енергија коју примиш назад, то је фантастично. То су неки поклони које ми је музика донела. Стекла сам много пријатеља путујући по Србији, Босни и свуда где смо радили. Знам много људи и мислим да сам срећна што сам у животу сакупљала људе, а не новац.

Сећања која остају заувек
Један од најдражих тренутака догодио се још у детињству, кад је са бендом „из комшилука“ наступила као предгрупа у Дому ЈНА „Екатарини Великој“.

- Док сам певала, тражила сам поглед свог оца у публици. Та три минута, трајала су као три године и заувек остала урезана у сећању. Посебно место заузимају и хуманитарни наступи, нарочито они за децу са сметњама у развоју, чији су осмеси најлепша награда. Лепа искуства су ми и наступи у емисији „Никад није касно“, где сам стигла до финала.

Кафана ми је дала животну школу равну студијама психологије, научила ме да разумем људе и себе

То ми је оставило дивна познанства и трајне снимке за будуће унуке. Музичка сцена се мења. Када сам ја почела била је експанзија поп музике и турбофолка. Данас је све мешавина попа и народне музике. Жао ми је што је све мање праве кафанске музике коју ја волим – истиче.

Ван сцене, мир проналази у креативном раду: сликању, шивењу, кукичању и изради ручних предмета.
- Имам пуну кућу неке вунице, папирића, неких материјала за шивење, хеклица, фарби, четкица, то радим из хобија, то је нешто што ме опушта. То је моја терапија - каже.

- Кафана ми је дала животну школу равну студијама психологије, научила ме да разумем људе и себе. Са већином колега сам остала у пријатељским односима и поносна сам што нигде нисам затворила врата за собом. Веома сам срећна што живим свој сан 40 година, то је дивна ствар и надам се да ћу га живети до краја свог живота. То ми је веома важно – закључује Татјана Јовановић.

С.Г.

Инфо

Берза

Музика је изабрала мене

Људи

Остале вести

Најновији број