Улица у Шапцу чува успомену на амбијент посавотамнавског краја
Стара воденица чува век и по прича
Добродошлицу у несвакидашњи амбијент сваком добронамерном посетиоцу пожелеће најпре дрен, а он је само увод у простор у коме живе биљке, где је шебој у пуном цвету, а столетни објекти одолевају времену
Једна кућа у улици Милорада Панића Сурепа у Шапцу чува успомену на амбијент посавотамнавског краја, са елементима Мачве и Поцерине. Већ на улазу јасно је да ово није обична авлија, већ прича и сећање која траје више од једног века. Добродошлицу у несвакидашњи амбијент сваком добронамерном посетиоцу пожелеће најпре дрен, а он је само увод у простор у коме бујају биљке, где је шебој у пуном цвету, а столетни објекти одолевају времену. Најважнији од њих за срце је прирастао професору музичког у пензији Живку Поповићу- воденица стара 150 година, брижљиво чувана међу лешницима.
Хранитељице народа -Воденицу сам наследио од покојног тече, који је био родом из Накучана. Живео је у Шапцу, радио у „Нами“, а оженио се из Поповића и Метлића. Ти Поповићи, као и они из Меховина, носе исто презиме. Воденица је израђена од тесане грађе. Дуго је стајала у дворишту. Добрава је некада имала више од 50 воденица, а данас нема ниједне- осим ове код мене у Шапцу. Назвао сам је Поповића воденица, иако се не зна тачно чија је раније била. Воденице су некада биле хранитељице народа- млинови живота, па је тако и ова хранила целе Накучане и околину- прича Живко.
Свака кућа имала је свој ред кад долази на млевење. Кад би знала да прича, воденица би испричала сијасет прича о првим љубавима које су се крај ње рађале, склопљеним пријатељствима, па и браковима... Скоро у сваком селу, где је био „јачи“ поток или река, биле су воденице. По звуку воденице која ради, знало се да село живи.
Фото: Глас Подриња
-Млело се све- пшеница, кукуруз, раж. Раније се узимало око 10 посто од самлевеног жита, а данас у млиновима око пет посто. Али квалитет брашна из воденице не може да се пореди ни по укусу, ни по учинку за здравље. Камен воденичар ради споро- око 50 до 55 обртаја у минути. Ни брже, ни спорије, и зато је брашно тако квалитетно- објашњава он.
Воденица и данас повремено ради и то најчешће кад су посете и тада се брашно не продаје, већ дели. Први пут је озбиљније обновљена и покренута 2016. године, када је донео и поставио у двориште у Шапцу, а простор почео да добија обрисе етно амбијента. Кумовао му је познати новинар Бора Отић, па је тако настала Шабачка авлија.
-Постоје две врсте воденица- лопатара и оне са бадњем. Ова моја је лопатара, јер је таква била и у родном крају- присећа се и стихова покојног пријатеља Жиће Којића „Једна стара воденица у врбаку дрема, у њој више као некад помељара нема“.
Дуг пут једног фијакера Овде се чува и старо фијакерско возило из 1897. године. То је такозвани дамски фијакер- ужи и лакши од мачванског. Био је на граници између Аустрије и Словеније, вратили су га одатле, лутао је међу границама и светом, да би своје уточиште нашао у авлији Поповића. Фијакер је некада био главно превозно средство, посебно за свадбе и младенце.
Фото: Глас Подриња
-Више волим да кажем да је то свадбена кочија, јер су обично фијакери возили младу и младожењу. Потребно је много улагања да се среди, нудили су ми и да га продам, али нема тог новца због којег бих га се одрекао- додаје.
Много љубави и рада је уложено у сваки кутак, а сада је препуштено зубу времена у нади да ће се нешто ипак покренути на боље.
-Било је емисија и снимања, али је мало конкретне институционалне подршке. Ипак, свако ко дође- одушеви се. Овде је све отворено за путнике намернике. Једна Аустријанка, удата за нашег Јаловичанина, посебно се одушевила воденицом, грожђем и фонтаном. Гости могу да се послуже домаћим производима- каже Живко.
Фото: Глас Подриња
Врт др Арчибалда Рајса Посебан кутак у дворишту поред воденице посвећен је др Арчибалду Рајсу. -Професор доктор Арчибалд Рајс је био велики пријатељ Срба, описивао је злочине у Мачви, био на Солунском фронту. Данас једна улица у Шапцу у мом крају носи његово име, а једна у Поцерском Причиновићу. У његовој башти било је само три цвета- шебој, невен и босиљак. Њему у част, за успомену, направио сам врт- прича Живко.
Грожђе, тамјаника, дрењак- црни и црвени, старе сорте... Смоква на улазу, као да посматра авлију са стране, дели виноград, испред дворишта дрен донет из шуме. Шумску јагоду донео је са Цера, а има и смокву, аронију, шљиве, јабуке, крушке...
Најлепше је доћи лети, кад има свега. Редовни гости су и сенице које дају посебну живост простору- гнезде се и хране у крошњама и кавезу. За песму птица и он има своју мелодију, будући да је цео живот у музици. Музичку академију завршио је у Сарајеву. Прозвали су га „професор прслук“, јер је стално носио тај одевни предмет, а тако је и данас.
Музика и љубав према старинама -Радио сам у Музичкој, Медицинској и Економској школи и током радног века извео око 40 генерација ученика. Свирао сам више инструмената- хармонику, клавир, кларинет, гитару, флауту, тамбуре. Прва љубав ми је кларинет, али скоро да нема инструмента који не знам да свирам- признаје, док супруга Олга додаје да су и ћерка и унука пошле његовим стопама и показујући фотографију сведочи да је унука прва флаута Србије.
У дворишту, покривена, а некада незамењива у пољопривреди, шинска воловска кола стара више од века. Недостају средства да им се удахне живот, као и старом фијакеру.
У магази стари предмети и намештај, три фењера у бојама српске тробојке. Тврди да их укупно има више од 50. У вајату, тихом подсетнику на живот без бетона и стакла, ништа мање- предмети и ћилими који су у себе уткали приче о људима, судбинама и некадашњим животима. Старе фотографије и предмети који су некада били неизоставни део свакодневнице чувају сећања на време када су воденице биле центар живота.
-Све је старо, има чак и онај жрвањ, ручна воденица, која такође меље. Волео бих да на млађе генерације пренесем бар део те љубави и да се не заборави. Воденице су наше хранитељице кроз векове. Млинови су криви што их више нема, али ипак има ентузијаста који то воле- сматра.
Без традиције нема будућности Због таквих и неких нових на које верује да ће пренети исту љубав према свему за шта верује да је истински вредно, за своје будуће дане има скромне жеље.
-Волео бих још више цвећа, клупе, љуљашке. Воденица је све мање, вајата, фијакера и кола. Када би долазиле екскурзије ово да виде, верујем да би и град имао користи од тога. Надам се да ће тако једном бити. Сам орежем воће, прскам виноград, у то се разумем, сам правим своју дестилерију, вино, ракију. Желим да сачувам нашу традицију, нашу прошлост- наглашава.
Пожелео је дечју грају. Зна, кад би чули његову причу, да би чешће долазили и играли се у дворишту, а увек би били радо дочекани и послужени. Верује да народ који не поштује своју традицију нема светлу будућност, јер је наше трајање утемељено на сваком кораку прошлости наших предака и у чувању онога што су нам завештали.
Фото: Глас Подриња
Фото: Глас Подриња
Фото: Глас Подриња
