Коначно своји на своме

„Хумано срце“ Шапца и Ружица Поповић помогли су још једној породици да добије боље услове за живот. Овога пута прича је посебно осетљива, јер се ради о деци која су остала без родитеља. Борба за њихову лепшу будућност трајала је пуних пет година.

-Породицу смо упознали после позива професора из Средње економске школе, који нам је сугерисао да једна ученица живи у јако тешким условима. Отишли смо код њих и затекли их у страшном сиромаштву.

Троје деце живело је са оцем који је имао озбиљан здравствени проблем, без струје и воде у кући од тридесетак квадрата. Мајка им је умрла раније и остали су без икаквих средстава за живот. Воду смо успели одмах да им прикључимо, међутим струју нисмо могли из административних разлога. Није постојао никакав траг како су они дошли до те куће, објашњава Ружица Поповић.

Фото: Глас Подриња

Убрзо деца остају и без оца. Ружа и фондација настављају бригу о њима, а старији дечак и девојчица у међувремену су постали пунолетни. По завршетку школе почели су и да раде, а онда изнајмили и стан, јер је живот у неусловној кући био готово немогућ.

Тек недавно појавио се и човек који је њиховој мајци продао кућу. Услед приватних проблема, превод куће није му био приоритет. Да би кућа била преведена на децу, било је потребно исплатити још 200.000 динара, што је фондација и учинила.

-Обишла сам све установе, али није постојао никакав траг о пореклу куће. Свуда сам наилазила на камен спотицања. Сада, када се појавио први власник, коначно смо успели да направимо купопродајни уговор и кренули смо у адаптацију. Урадили смо фасаду, средили купатило, ограду нову, подове, купили шта им је од уређаја требало... Успели смо у понедељак да им прикључимо струју и сада имају своју сређену кућу у којој ће живети, наводи шабачка хуманитарка.

Најмлађа девојчица сада је матурант. Фондација јој је платила матурску екскурзију, а добила је и новац за џепарац.

-Ово ми је једна од најдражих акција које смо имали, као и та деца. Одрастају у честите и поштене људе. Сада су и збринути и своји на своме. Међутим, остаје питање, коме припадају деца која остану без родитеља, коме да се обрате. То је оно што боли. Због тога сам срећна што овај посао радим 17 година и трудим се да ниједно дете не буде заборављено, а поготову деца без родитеља, истиче Ружица Поповић.