СЕЋАЊЕ НА СРПСКА ВОЈЕВАЊА
СТО ГОДИНА ВЕЧИТОГ РАТНИКА
У оквиру обележавања стогодишњице Балканских ратова “Глас Подриња“ доноси текст објављен у јануару 1982. године у којој је тада стогодишњи Станимир Живковић овековечио сећања на славна војевања
Да ли човек даје печат времену или време мери човека питања су одгонетана вековима и још нерешена. Само ретки наџиве себе, срећу и питање времена у коме су живели. Мало ко као стогодишњи Станимир Живковић из Кормана може да каже ““ тукли су ме Турци и Бугари, Аустроугари и Немци, а нисам ни ја њима остао дужан.
- Кренули смо из Ваљева возом, дал“™ возом? Није! Пешке. А ко ће се сетити колико сам пута само полазио у рат, па заборавих и како крену“™ девесто дванаесте ““ сећа се поласка на своје прво војевање данас стогодишњак Станимир Живковић из Кормана. Човек који је рођен после Санстефанског мира и пре Тимочке буне, некако у време атентата на краља Милана. У данашњем веку један од ретких који није читао о краљу Александру и паду династије Обреновића већ доживео и момковао за владавине Петра Карађорђевића.
- Пешке смо од Ваљева стигли до Лазаревца где смо коначили, па у Милановац, Младеновац све до границе, где се на једном пропланку заклесмо на верност отаџбини ““ почиње неишчезла деда Станимирова ратна прича.
- На неком брду Рујарму сретосмо се са Турцима. Запуцаше пушке, и тамо и вамо. Забисмо топове у неко трње, па ожежи. Испаде пешадија напоље, кад! Нема Турака. Побегли!
Непресушна сећања иду стопама војника Дринске дивизије, Првог балканског рата преко Куманова, Велеса, Скопља, брдовите Бабуне, до Прилепа.
- Ту нас ухвати снег. Зеки-паша повлачи Турке а ми за њима вардарском долином ка Битољу. Градским топовима почели смо тући Битољ трећег, да би га заузели шестог новембра. После је пао и Скадар.
Вековима угњетавани Срби мислили су да је победа над Турском обезбедила слободу. Но Станимир Живковић морао се са својом браћом и 1913. године борити, али тада против Бугара.
- Кренули смо из Ваљева возом, дал“™ возом? Није! Пешке. А ко ће се сетити колико сам пута само полазио у рат, па заборавих и како крену“™ девесто дванаесте ““ сећа се поласка на своје прво војевање данас стогодишњак Станимир Живковић из Кормана. Човек који је рођен после Санстефанског мира и пре Тимочке буне, некако у време атентата на краља Милана. У данашњем веку један од ретких који није читао о краљу Александру и паду династије Обреновића већ доживео и момковао за владавине Петра Карађорђевића.
- Пешке смо од Ваљева стигли до Лазаревца где смо коначили, па у Милановац, Младеновац све до границе, где се на једном пропланку заклесмо на верност отаџбини ““ почиње неишчезла деда Станимирова ратна прича.
- На неком брду Рујарму сретосмо се са Турцима. Запуцаше пушке, и тамо и вамо. Забисмо топове у неко трње, па ожежи. Испаде пешадија напоље, кад! Нема Турака. Побегли!
Непресушна сећања иду стопама војника Дринске дивизије, Првог балканског рата преко Куманова, Велеса, Скопља, брдовите Бабуне, до Прилепа.
- Ту нас ухвати снег. Зеки-паша повлачи Турке а ми за њима вардарском долином ка Битољу. Градским топовима почели смо тући Битољ трећег, да би га заузели шестог новембра. После је пао и Скадар.
Вековима угњетавани Срби мислили су да је победа над Турском обезбедила слободу. Но Станимир Живковић морао се са својом браћом и 1913. године борити, али тада против Бугара.
Најновији број
24. април 2025.
