СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
ПЛИВАЊЕ МИЛА РИБИЦЕ КРОЗ ЖИВОТ
Помислићете да је реч о некоме ко је волео да пије. Не, ово је животна прича о сиромашном мачванском дечаку који је желео да има своју кафану. Душан Станковић држао је кафану у Клењу са супругом Даринком која је из Сарајева дошла у Мачву док су јој родитељи такође били кафеџије. Они прелазе са кафаном у Богатић где 1910. године добијају сина Мила, али ускоро почиње Први светски рат, беже са дететом у Лесковац где, отац Душан умире. Мајка Даринка оставши сама са Милом у рукама враћа се у Црну Бару код сестре, која држи своју кафану. Рат се завршава и шестогодишњи Миле почиње да чува стоку богатих сељака у селу како би помогао мајци.
Очева смрт и ратне недаће стварају у њему нагон за опстанак. Био је врло интелигентан и надарен за математику што уочава његов учитељ Миодраг Павловић. У село долазе избеглице Личанин Лука и Словенка Вера, који нису имали деце, отварају своју кафану и узимају малог Мила да им у кафани буде ,,пиколо“, односно потрчко. Временом он израста у лепог и изузетно вредног момка. Кафеџија Лука ради боље зараде пресељава кафану у Малу Митровицу, а његова супруга Вера доводи из Словеније своју млађу сестру Тину, са намером да је уда за Мила. Али Миле је имао своје жеље и планове. Захваљује се газди и гадарици, оставља лепу Тину са цвећем у крилу и напушта кафану. Враћа се у Црну Бару где у истој Тадића кући у којој је као дечак био кафански потрчко отвара своју кафану. Коначно постао је свој човек и жени се са девојком из фамилије Јуришић.
Животна срећа није му била наклоњена. Супруга му умире при порођају и Миле остаје сам без жене и детета. Живот је суров али он иде даље. Као удовац 1933. жени се са девојком Видом Руидић са којом добија синове Душана и Ђорђа, мог саговорника. Започиње нови живот, прелази са породицом у Богатић где држи кафану у хотелу ,,Дрина“ али почиње Други светски рат и Немци га шаљу у шабачки логор. Преживљава логоровање и по повратку у Богатић ради у Општинској кафани , кроз који је пролазила наша војска из Босне, на путу ка Сремском фронту. Око 1948. године Миле Станковић пресељава се у Шабац и као искусни кафеџија почиње да ради у ондашњем државном угоститељском предузећу ,,Зеленгора“. Радио је као управник у ,,Зеленом Венцу“ затим у ,,Југославији“ у којој је данас Банка „Интеса“. Радио је и на Баиру у кафани ,,Европа“ која је срушена да би се изградио стамбени солитер до данашње Градске тржнице. Угоститељ Миле ради, а за њиме урбанисти руше зграде у којима се налазе кафане, и као да га прате. Прелази Миле у летњу башту ,,Дрина“ која постаје екслузивни објекат за провод и одмор Шапчана. Поред ње је пролазио корзо односно шеталиште и башта је увек била пуна гостију. Али хоће сви да станују у центру Шапца. Опет следи рушење и после 1960. године. На простору Летње баште зида се велика неугледна стамбена зграда која се данас налази преко пута зграда Општинског суда и Културног центра. Иде Миле даље, да разради посао у малој кафаници преко пута Градске тржнице, иза данашњег СУП. Ту кафану на Баиру звали смо ,,Ћумез“ јер је била мала али се у њој припремала изврсна храна. Цео Баир је у њу долазио да купује храну и у шерпицама носили смо кући, док се око тржнице ширио пријатан мирис праве домаће кухиње. На додатну исхрану ту су долазили и играчи ФК ,,Мачве“ све док није порушена предивна зграда старе Општине на центру Шапца и две приземне где се налазила кафана ,,Ћумез“. На том простору саграђена је бетонска зграда ,,Београдске банке“ и нешто касније залепљена зграда ,,Тријумфа“. У то време се руше и централни део Карађорђеве улице и било је то уништавање Малог Париза, а велико урбанистичко крпљење.
Следеће Милово радно коначиште било је у Масариковој улици у малој згради до некадашњег биоскопа ,,Касина“. Пре Другог светског рата у тој приземној згради кафану је држао Живко Радић, који је становао у суседном дворишту са супругом Зорком и ћерком Радом. Били су комшије Јелесићима који су имали посластичарницу до кафане. Напуштену кафану Миле сређује, почиње да ради, услуга и јеловник су одлични као у предходној кафани ,,Ћумез“, а роштиљџија Нишлија наставља да прави своје специјалитете чији се мириси увлаче и у салу суседног биоскопа ,,Касина“. Сећам се, гледали смо каубојске филмове и мирисали ћевапе. И у ову кафану долазили су на исхрану играчи ФК ,,Мачва“. Неки су је звали ,,Мачвин ресторан“, а била је то у Шапцу чувена ,,Рибица“ по којој Миле добија истоимени надимак ,,Миле Рибица,,. Иза кафане налазила се летња башта скривена од погледа уличних пролазника , која је имала своје ,,специјалне,, госте , боеме и картароше. Шабачки ,,урбанисти,, су неуморни , као да пецају Мила рибица. Кафана ,,Рибица“ и посластичарница Јелесића руше се и на том месту се подиже крајње неугледна стамбена зграда. Руше је и граде нову затвореници и она се баш ,,затворенички“ и уклопила између две старе али лепе зграде.
Имаћете прилике да на овим страницама видите какве су све зграде порушене у једном мирнодобском али лудом времену. Миле Рибица сада са надимком ,,плива“ даље Масариковом улицом. Ради у кафани у Вукобратовића кући, две куће иза зграде где је ,,Абрашевић“. Деценије су му пролетеле у раду и сталним сеобама и Миле Станковић познатији као Миле Рибица одлази у заслужену пензију, а несретним случајем у незаборав. Целог века је служио и ценио друге. Додуше, ценили су и други њега. Милов син Ђока Станковић испричао ми је још пуно догађаја из живота свог оца, који је целог свог живота куповао лутрију а никада није добио премију. Но и поред тога био је срећан човек, а испунила му се и дечачка жеља да има своју кафану.
Драгутин Драган Петровић
Очева смрт и ратне недаће стварају у њему нагон за опстанак. Био је врло интелигентан и надарен за математику што уочава његов учитељ Миодраг Павловић. У село долазе избеглице Личанин Лука и Словенка Вера, који нису имали деце, отварају своју кафану и узимају малог Мила да им у кафани буде ,,пиколо“, односно потрчко. Временом он израста у лепог и изузетно вредног момка. Кафеџија Лука ради боље зараде пресељава кафану у Малу Митровицу, а његова супруга Вера доводи из Словеније своју млађу сестру Тину, са намером да је уда за Мила. Али Миле је имао своје жеље и планове. Захваљује се газди и гадарици, оставља лепу Тину са цвећем у крилу и напушта кафану. Враћа се у Црну Бару где у истој Тадића кући у којој је као дечак био кафански потрчко отвара своју кафану. Коначно постао је свој човек и жени се са девојком из фамилије Јуришић.
Животна срећа није му била наклоњена. Супруга му умире при порођају и Миле остаје сам без жене и детета. Живот је суров али он иде даље. Као удовац 1933. жени се са девојком Видом Руидић са којом добија синове Душана и Ђорђа, мог саговорника. Започиње нови живот, прелази са породицом у Богатић где држи кафану у хотелу ,,Дрина“ али почиње Други светски рат и Немци га шаљу у шабачки логор. Преживљава логоровање и по повратку у Богатић ради у Општинској кафани , кроз који је пролазила наша војска из Босне, на путу ка Сремском фронту. Око 1948. године Миле Станковић пресељава се у Шабац и као искусни кафеџија почиње да ради у ондашњем државном угоститељском предузећу ,,Зеленгора“. Радио је као управник у ,,Зеленом Венцу“ затим у ,,Југославији“ у којој је данас Банка „Интеса“. Радио је и на Баиру у кафани ,,Европа“ која је срушена да би се изградио стамбени солитер до данашње Градске тржнице. Угоститељ Миле ради, а за њиме урбанисти руше зграде у којима се налазе кафане, и као да га прате. Прелази Миле у летњу башту ,,Дрина“ која постаје екслузивни објекат за провод и одмор Шапчана. Поред ње је пролазио корзо односно шеталиште и башта је увек била пуна гостију. Али хоће сви да станују у центру Шапца. Опет следи рушење и после 1960. године. На простору Летње баште зида се велика неугледна стамбена зграда која се данас налази преко пута зграда Општинског суда и Културног центра. Иде Миле даље, да разради посао у малој кафаници преко пута Градске тржнице, иза данашњег СУП. Ту кафану на Баиру звали смо ,,Ћумез“ јер је била мала али се у њој припремала изврсна храна. Цео Баир је у њу долазио да купује храну и у шерпицама носили смо кући, док се око тржнице ширио пријатан мирис праве домаће кухиње. На додатну исхрану ту су долазили и играчи ФК ,,Мачве“ све док није порушена предивна зграда старе Општине на центру Шапца и две приземне где се налазила кафана ,,Ћумез“. На том простору саграђена је бетонска зграда ,,Београдске банке“ и нешто касније залепљена зграда ,,Тријумфа“. У то време се руше и централни део Карађорђеве улице и било је то уништавање Малог Париза, а велико урбанистичко крпљење.
Следеће Милово радно коначиште било је у Масариковој улици у малој згради до некадашњег биоскопа ,,Касина“. Пре Другог светског рата у тој приземној згради кафану је држао Живко Радић, који је становао у суседном дворишту са супругом Зорком и ћерком Радом. Били су комшије Јелесићима који су имали посластичарницу до кафане. Напуштену кафану Миле сређује, почиње да ради, услуга и јеловник су одлични као у предходној кафани ,,Ћумез“, а роштиљџија Нишлија наставља да прави своје специјалитете чији се мириси увлаче и у салу суседног биоскопа ,,Касина“. Сећам се, гледали смо каубојске филмове и мирисали ћевапе. И у ову кафану долазили су на исхрану играчи ФК ,,Мачва“. Неки су је звали ,,Мачвин ресторан“, а била је то у Шапцу чувена ,,Рибица“ по којој Миле добија истоимени надимак ,,Миле Рибица,,. Иза кафане налазила се летња башта скривена од погледа уличних пролазника , која је имала своје ,,специјалне,, госте , боеме и картароше. Шабачки ,,урбанисти,, су неуморни , као да пецају Мила рибица. Кафана ,,Рибица“ и посластичарница Јелесића руше се и на том месту се подиже крајње неугледна стамбена зграда. Руше је и граде нову затвореници и она се баш ,,затворенички“ и уклопила између две старе али лепе зграде.
Имаћете прилике да на овим страницама видите какве су све зграде порушене у једном мирнодобском али лудом времену. Миле Рибица сада са надимком ,,плива“ даље Масариковом улицом. Ради у кафани у Вукобратовића кући, две куће иза зграде где је ,,Абрашевић“. Деценије су му пролетеле у раду и сталним сеобама и Миле Станковић познатији као Миле Рибица одлази у заслужену пензију, а несретним случајем у незаборав. Целог века је служио и ценио друге. Додуше, ценили су и други њега. Милов син Ђока Станковић испричао ми је још пуно догађаја из живота свог оца, који је целог свог живота куповао лутрију а никада није добио премију. Но и поред тога био је срећан човек, а испунила му се и дечачка жеља да има своју кафану.
Драгутин Драган Петровић
Најновији број
25. април 2024.
