СКРАЈНУТА, АЛИ НЕ И ЗАБОРАВЉЕНА

Ова песникиња и прозни писац, рођена је у Шапцу, 11. јануара 1890. године, у угледној лекарској породици. Основну школу и Гимназију завршила је у родном Шапцу, а потом је добила врхунско образовање на француском колеџу у Трсту, да би студије филозофије наставила у Бечу, Њујорку и Милану.
Била је активан члан међународног Пен клуба у предратном периоду, а после рата и члан Друштва књижевника Србије. Огласила се први пут 1919. године збирком песама „Са уских стаза“, која је посвећена пролећу, буђењу еротских страсти и жудњи за бескрајем. Обдарена ретким сензибилитетом, окренула се од тескобе послератног времена ка светлости: И понеси ме/ понеси тако, у сјајном/дугом путу/твога злаћаног зрака/о, Сунце/Светлости моћне/води ме из Царства мрака/
Уследио је лирско-епски спев „Пергаменти“, који је објављен 1923. године и који, као сваки еп, има своју причу. Монах Стратоник, тражећи лека несаници и страховима, проналази и преводи пергаменте писане српско-словенским језиком, руком раба Божјег Растка, најмлађег Немањиног сина, у монаштву названог Сава. Ковчег са пергаментима Стратоник је пронашао у пепелу Манастира Св. Симеона, који су Турци запалили због Хаџи-Проданове буне. Са згаришта манастира, ђак Јероним, брат Пајсије и предани Стратоник, „носе три светиње нађене у пепелу: пергаменте, кандило и икону“.
Пергаменте је на италијански превео Умберто Урбани, са опсежним предговором Франческа Бабудрија. Поезију Јеле Спиридоновић-Савић, Бабудри доживљава као интимни конфликт људског духа који је „створен јачином емоција и снагом воље да се досегне безгранично.“ Њена поезија је савршена спрега уметности и филозофије.