ФОТОГРАФ БРИЖИТ БАРДО

Предраг Грујучић, Пера четник или Пјер, надимак који је добио током четири деценије емигрантског живота у Француској, пре неколико година, вратио се у Србију. Подно Белог двора на Дедињу саградио је кућу и у њој отворио ресторан ,,Пјер“, где служе француске специјалитете и чувена, француска вина.
Петрова мајка, Споменка Лазаревић- Грујичић, рођена је сестра шабачког атлетичара и носиоца титуле првака Балкана, Драгутина Лазаревића- Цакана, кога су Немци 1941. године стрељали са групом људи у Прњавору. О спортским успесима ујка Цала, како га и данас зову потомци породице Лазаревић, Петар зна из разговора старијих и са фотографија.
Године 1940. преостали чланови породице Лазаревић напуштају Шабац и прелазе у Београд. Већ 1943. у улици Страхињића Бана, рођен је Петар, син Споменке и Радослава Грујичића. Крштен је у Цркви Александра Невског, а кум му је био чувени шабачки добротвор и апотекар, Ранковић. Крштењу је присуствовала и читава ратна влада на челу са генералом Недићем. Био је ту и Бећаревић, шеф специјалне антикомунистичке полиције, чији је заменик био Петров отац, Радослав.
Ратни злочинац под редним бројем шест
- Мој отац је, вративши се из Прага где је требао да докторира право, али га је у томе омела Хитлерова солдатеска, убрзо постао Бећаревићев заменик. Студирао је са Темпом, али га је гонио као пса. Хапсио је и Кочу Поповића, Мошу Пијаде, Петра Стамболића, Крцуна... Многе је затварао, али поуздано знам да никог није убио. У једном дану је спасао 14.000 талаца од стрељања. Било је и оних који су то могли да потврде, попут Крцунове сестре ,,Уче“. Упркос томе, нашао се на листи ратних злочинаца под редним бројем шест. Побегао је из Југославије пре него што су црвеноармејци ушли у Београд и понео са собом целокупну архиву антикомунистичке полиције.-
О Петровом оцу је снимљено неколико филмова, написано тридесетак књига, а америчке ТВ- куће су правиле емисије о ,,Зоргеу са Балкана“. Можда је то и био јер су га у првим избегличким данима у Грацу ангажовали Енглези, био је близак са Кимом Филбијем, у Чикагу је радио за ,,Мосад“, у Торонту за канадску обавештајну службу...
- Стално су га тражили Удбини агенти и када смо успоставили везу, говорио је да још није безбедно да се сретнемо. Тек 1970. године је рекао да су се стекли услови за наш сусрет. Отишао сам код њега у Канаду. Поново је, осамдесетих година, покренута лавина и суђење је трајало пет година. Канађани га нису дали, никада. Чак су и многи комунисти писали о њему као родољубу, човеку који их је хапсио и чувао им главе. Бранио га је и Црњански, са којим је био у сталној преписци. Био је поета, библиофил, полицајац и тајни агент. Умро је у Виндзору 1994. године ““ сећа се Петар.
Мајка убијена као мува
Петар је имао непуних годину дана када је његова мајка Споменка убијена. Неколико дана пре него што су их избацили из стана у Страхињића Бана, у кућу је ушао Крцун. Тражио је Споменку. Нешто касније она одлази на Обилићев венац, верујући да јој се ништа лоше неће догодити, да само желе да се распитају о Радославу и уједно, хтела је дозволу за излазак из Београда. Несуђена сликарка са Петром у колевци и другом бебом у стомаку, није очекивала оно што јој се догодило. Петар се сећа шта су му касније тетке, Вера и Нада, причале:
,,Даним од ње ни гласа. Распитивале су се за њу. Тако су стигле до Зоре, њене школске другарице из Шабачке гимназије, будуће супруге Чедомира Миндеровића. Мислиле су, Радослав је на Споменкину молбу спасао Зору, ред је да врати услугу. Међутим, Зора се оглушила на њихове молбе.“
Петрова мајка се није вратила из затвора у коме је ,,издајничку“ ћелију делила са глумицом Жанком Стокић. На основу речи једне Белорускиње која је у затвору чистила ћелије, Петар реконструише догађај:
-У ћелију је ушао Крцун. Ухватио је моју мајку за груди, рекавши: ,,Да видим је л“™ ти надошло млеко?“ Мајка га је пљунула. Његова сујета то није могла да поднесе. Извадио је пиштољ и упуцао је, као да муву убија. Не знамо где је сахрањена и где су јој кости.-
До Париза и назад
Породична трагедија није била завршена. Потрага је настављена и за малим Петром.
-Тетке су ме криле у картонској кутији, чим би у близини чуле брундање капуташа и топот чизама. Молиле су Бога да не заплачем. Убрзо смо избачени из стана, па смо се нашли у собици у Крунској улици. Након ње, соба у Коче капетана. Татка Вера, Нада, њихово двоје деце и ја, мали илегалац, нашли смо се у соби са проституткама, певаљкама, а ту је био и један лекар, оперски певач и неки Босанац. Живот у пацу, кошмар. Трајало је то до моје 14. године, када су, најзад, схватили да су деца само деца. Почео сам да играм фудбал у ,,Звезди“, навелико сам скијао и играо хокеј на леду. Мој први одлазак на припреме у Словенији, отворио ми је видике. Хтео сам слободу.-
Петар је угледао Париз 1962. године, а родни Београд, поново, тек крајем осамдесетих. У граду светлости полако је упознавао наше људе: старе краљеве официре, равногорце који су се окупљали у ресторану код Даре. Прихватили су га са страхом, мислећи да је још један у низу удбашких агената. У Паризу је срео и многе Београђане, оне које је Булатовић описао као ,,људе са четири прста“.
-То је време када је Милош Милошевић, жиголо и интимни пријатељ Алена Делона, био некрунисани краљ Југословена у Паризу. Ту је био и Стеван Марковић, Делонов телохранитељ. Убрзо су момци са ,,четири прста“ завршили веома трагично. Ја нисам желео да будем криминалац. Прихватио сам се фотоапарата и кренуо - сећа се Петар.
Убрзо је постао одличан, не само улични већ и уметнички фотограф. Отворио је свој атеље и Париз му је постао тесан. Лети је фотографисао у Кану, Ници, Сен Тропеу, а зими на Алпима, Мербелу...
-У ресторан ,,Бодиге“ навраћао је Пикасо. Да сам тада сакупљао његове цртеже, сада бих имао на десетине оригинала. Дали је, такође, често навраћао због Гале, његове љубави. Долазио је из вечери у вече, сваки пут одевен у друго одело јарких боја: розе, зелено... Често сам узимао његовог леопарда, правог, и одлазио да плашим туристе. Потом смо заједно вечерали. ““
Петрове фотографије су постале све траженије. Убрзо, ангажовао га је Спиногули, власник чувене агенције ,,Сипа.“
,,Био сам фотограф Шарла Азнавуре и Белмонда, и њихов пријатељ. Заједно смо играли фудбал. Брижит Бардо сам срео у Сен Тропеу. Сликао сам је за многе насловне стране. Обожавала је секс и стално причала о њему уз много пикантних детаља. Са Роже Вадимом сам редовно играо карте. И даље сам скијао, стално. На једном тренингу, на посебно урађеној стази, мерило се време. Остварио сам 200 километара на сат. То је незванични светски рекорд. Држао сам и школу скијања. Многе звезде сам научио да скијају. Уморио сам се од толике брзине живота и 40 година странствовања.“
Коначно, Петар је рекао збогом Паризу. Живи у Београду са супругом Светланом и њихово двоје деце.
Његове уметничке фотографије се и данас налазе у музејима Европе и Америке. Такође, красе и зидове ресторана ,,Пјер“, причајући о светском џет- сету. Пјер Грујичић и данас ради, фотографише, припрема изложбе у Србији и иностранству. Бележи тренутак, да се не заборави.