НОВА КЊИГА
ИСТИНЕ ПЕСНИК
Недавно је, у издању Ђуро Салај АД “ Сцена Црњански, изашао успешан поетски првенац Смиљке (Драгојевић) Јовановић. Своју прву књигу, песникиња је насловила једноставно Песме, коју је поделила на пет тематских целина: Земљи мојој, Истине песник, Нијансе живота, Лица и Песме у прози.
Занимљиво је да је у ткању књиге, први циклус, можда и најјачи, посвећен Србији, са израженим родољубивим осећањем. Насловна песма циклуса Земљи мојој, говори о љубави према отаџбини, њеним њивама, планинама и рекама, али и деци очију ведрих/ и мирису јабука у јесен рану/ дрхтавом пролећу/ у шумама непрегледним/ и цвету багрема у тмурном дану/. Догоди се рима, нехотично, рекли бисмо, јер, ова песникиња пева у слободном стиху. / Волим и цркве у којима се молиш/ волим те Србијо/ док сузом орошена/ од Бога милост просиш/. Њено национално биће, неодвојиво је, не од традиције, него од корена, исконских, вере прадедовске, православне и светосавске. У песми јаког емотивног набоја Ја, грешна сведочи да њена љубав није слепа, него да има оштар вид, каје се за све нас: Ја, грешна Србија/ само пред Богом крива/. У Лазаревом пољу, на коме још цвате крвави божури, срце земље, доживљава као своје, подсећа, на другом месту да /Кроз векове/ преци опомињу нараштаје/, а у Покајању, одлучно нас позива: Пред ноге Христове/ Србијо/ да би васкрсла - мирна. Интересантно је да се ова песникиња изражава на различите начине (али, не и неуједначено), тако да у неколиким песмама има нечег од народног певања здравица (Витезу) и бајалица. Они који, још увек, деле поезију на мушку и женску, рекли би да се рукопис никако не би могао сврстати у женски. Напротив, њен исказ је сведен кад је у питању лично емотивно, али, не можемо да се отмемо утиску да оно проговара, можда и највише, у првом циклусу, где само наслућујемо знак једнакости између родољубље и своје.
Занимљиво је да је у ткању књиге, први циклус, можда и најјачи, посвећен Србији, са израженим родољубивим осећањем. Насловна песма циклуса Земљи мојој, говори о љубави према отаџбини, њеним њивама, планинама и рекама, али и деци очију ведрих/ и мирису јабука у јесен рану/ дрхтавом пролећу/ у шумама непрегледним/ и цвету багрема у тмурном дану/. Догоди се рима, нехотично, рекли бисмо, јер, ова песникиња пева у слободном стиху. / Волим и цркве у којима се молиш/ волим те Србијо/ док сузом орошена/ од Бога милост просиш/. Њено национално биће, неодвојиво је, не од традиције, него од корена, исконских, вере прадедовске, православне и светосавске. У песми јаког емотивног набоја Ја, грешна сведочи да њена љубав није слепа, него да има оштар вид, каје се за све нас: Ја, грешна Србија/ само пред Богом крива/. У Лазаревом пољу, на коме још цвате крвави божури, срце земље, доживљава као своје, подсећа, на другом месту да /Кроз векове/ преци опомињу нараштаје/, а у Покајању, одлучно нас позива: Пред ноге Христове/ Србијо/ да би васкрсла - мирна. Интересантно је да се ова песникиња изражава на различите начине (али, не и неуједначено), тако да у неколиким песмама има нечег од народног певања здравица (Витезу) и бајалица. Они који, још увек, деле поезију на мушку и женску, рекли би да се рукопис никако не би могао сврстати у женски. Напротив, њен исказ је сведен кад је у питању лично емотивно, али, не можемо да се отмемо утиску да оно проговара, можда и највише, у првом циклусу, где само наслућујемо знак једнакости између родољубље и своје.
Најновији број
30. април 2025.