ПЕСАК И НОМАДИ

Петак је дан када се у исламском свету празнује. Све је затворено изузев ресторана. Предвече крећемо у шетњу горе, према брежуљцима где се налази хришћанска четврт са безброј продавница. Све су отворене.
На улицама је мноштво света, претежно мушкараца као у већини арапских земаља. Жене у групама, размилеле се по радњама, купују ексклузивну робу познатих светских креатора. Неке су европски обучена, већина носи традиционалну одећу; дугачку хаљину уз обавезну мараму на глави. Шетамо од почетка па до краја улице. Хтели смо даље, иза последње куће - иза ње је био - песак! Можда је пустињска олуја нанела дину и затрпала неки травњак, паркић или поплочани плато?! Између две куће угледах отшкринуту капију. Провлачим се нечујно и улазим у полутаму. На дну узаног, калдрмом поплочаног, дворишта трепери чкиљаво светло. Иза њега, на месечини светлуца само песак...Журно грабим назад, помишљам на приче заплашених трговаца. Одатле, говорили су, из зјапећег мрака кроз отворене капије - из пустиње навраћају номади и узимају све што наиђе: веш, робу, децу, жену...