СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
ШАЈКЕ НА САВИ
Од како Сава протиче поред Шапца по њој су пловили чамци и бродови различитих намена. Први војни пловни објекти на Сави код Шапца остали су забележени на старим аустријским војним картама из 1788. године. На једној од карата виде се аустријски чамци са војницима који веслају и плове, узводно поред кленачке обале, да би направили заокрет и брзи низводни напад на турско утврђење. Из истог периода је и цртеж аустријског шпијуна који приказује Шабац као турско утврђење на обали Саве. У првом плану приказани су мањи турски бродови укотвљени испред дрвених палисада које су штитиле зидано војно утврђење од напада Аустријанаца са воде. Са кленачке обале Саве Аустријанци су стално пратили кретање Турака промене на старом граду и све то педантно цртали.
Захваљујући аустријским ратним картама од којих се један део налази у Народном музеју Шапца, данас можемо сагледати, бројне аустријско-турске борбене акције из прохујалих векова. Шабац је кроз борбе више пута мењао власнике и током њих Сава је најчешће бивала ратни пут који су користиле обе војске а посебно аустријска која је била суперниорнија на води. Зараћене стране су имале ратне бродове који су били наоружани са мањим топовима . Ти мали бродови, звани шајке, грађени су од дрвета. Газ им је био мали, до један метар, били су веома покретљиви а кретали су се на весла или једра, односно ветар. Аустријанци су имали јаку речну ратну флоту састављену од шајки различитих величина. Пловили су Дунавом и стизали Савом и до Шапца. Њихове ратне шајке имале су посаду и до 30 веслача а топови су били постављени на прамцу и крми.
Турци су користили мање шајке које су прављене у приобалним селима Дрине у близини Зворника. У том делу било је мало обрадиве земље и зато се становништво оријентисало на градњу шајки односно речно бродарство јер је у то време Дрина била пловна река. Турска пловила називала су се шајке зворникуше, бураче или папучаре због свог облика који је личио на папучу. У периодима када су Шапцем владали Турци, од Зворника су Дрином и Савом тим бродовима превлачене разне врсте терета. Најчешће је то била храна и стока. На крменом делу брода налазила се дрвена колиба за смештај робе и боравак особља, а испред ње налазило се озидано огњиште које је било неопходно за дужи боравак на води.
Водени пут био је далеко сигурнији од сувоземног јер је на путевима који су били у очајном стању и водили кроз густе шуме, претила опасност од хајдука. Лађарски посао био је веома тежак. На Дрини су сметале стене у води а на обали Саве бројне воденице које је требало заобићи. Кретање узводно било је још теже. Бродови су се дугим моткама одбијали од обале реке, веслало се или се бродови вукли са дугим конопцима. Уз обалу су постојали уски путеви којима су се кретали коњи, који су вукли бродове и због великог броја отисака сточних копита на тим путевима, тај посао је добио назив копитарење. Од Шапца је један пут водио обалом Саве и до Београда а људи који су узводно вукли бродове звали су се копитари. Због тежине тог посла за то су често коришћени кажњеници а од Зворника до Београда и назад путовање је трајао осамнаест дана (Дробњаковић 1934.). Вековима је то био једини начин да се кабаста и већа количина терета довезе у Шабац или из Шапца у друга приобална места. Приликом последњег повлачења из Шапца Аустријанци су срушили тврђаву коју су Турци обновили и користили све до 1807. године. Сликари и путописци који су пролазили овим крајевима на својим делима приказали су шабачку тврђаву и на сваком њиховом цртежу налазе се старе шајке или слична пловила. И на најстаријој сачуваној фотографији Шапца из око 1860. године види се једна папучата и џакови са пшеницом на обали. Сто година касније, око 1960. године, фотографисао сам се на једној сличној , која је у то време служила за превожење песка са кленачке на шабачку обалу. Тих године са Саве код Шапца нестали су и бродови ,,точкаши“ који су покретали брод са два точка са лопатицама. Ратови су се завршили, путеви транспорта робе променили се, а Сава је остала да мирно тече , све спорије и као да тугује за бродовима којих је на њој све мање.
Драгутин Драган Петровић
Захваљујући аустријским ратним картама од којих се један део налази у Народном музеју Шапца, данас можемо сагледати, бројне аустријско-турске борбене акције из прохујалих векова. Шабац је кроз борбе више пута мењао власнике и током њих Сава је најчешће бивала ратни пут који су користиле обе војске а посебно аустријска која је била суперниорнија на води. Зараћене стране су имале ратне бродове који су били наоружани са мањим топовима . Ти мали бродови, звани шајке, грађени су од дрвета. Газ им је био мали, до један метар, били су веома покретљиви а кретали су се на весла или једра, односно ветар. Аустријанци су имали јаку речну ратну флоту састављену од шајки различитих величина. Пловили су Дунавом и стизали Савом и до Шапца. Њихове ратне шајке имале су посаду и до 30 веслача а топови су били постављени на прамцу и крми.
Турци су користили мање шајке које су прављене у приобалним селима Дрине у близини Зворника. У том делу било је мало обрадиве земље и зато се становништво оријентисало на градњу шајки односно речно бродарство јер је у то време Дрина била пловна река. Турска пловила називала су се шајке зворникуше, бураче или папучаре због свог облика који је личио на папучу. У периодима када су Шапцем владали Турци, од Зворника су Дрином и Савом тим бродовима превлачене разне врсте терета. Најчешће је то била храна и стока. На крменом делу брода налазила се дрвена колиба за смештај робе и боравак особља, а испред ње налазило се озидано огњиште које је било неопходно за дужи боравак на води.
Водени пут био је далеко сигурнији од сувоземног јер је на путевима који су били у очајном стању и водили кроз густе шуме, претила опасност од хајдука. Лађарски посао био је веома тежак. На Дрини су сметале стене у води а на обали Саве бројне воденице које је требало заобићи. Кретање узводно било је још теже. Бродови су се дугим моткама одбијали од обале реке, веслало се или се бродови вукли са дугим конопцима. Уз обалу су постојали уски путеви којима су се кретали коњи, који су вукли бродове и због великог броја отисака сточних копита на тим путевима, тај посао је добио назив копитарење. Од Шапца је један пут водио обалом Саве и до Београда а људи који су узводно вукли бродове звали су се копитари. Због тежине тог посла за то су често коришћени кажњеници а од Зворника до Београда и назад путовање је трајао осамнаест дана (Дробњаковић 1934.). Вековима је то био једини начин да се кабаста и већа количина терета довезе у Шабац или из Шапца у друга приобална места. Приликом последњег повлачења из Шапца Аустријанци су срушили тврђаву коју су Турци обновили и користили све до 1807. године. Сликари и путописци који су пролазили овим крајевима на својим делима приказали су шабачку тврђаву и на сваком њиховом цртежу налазе се старе шајке или слична пловила. И на најстаријој сачуваној фотографији Шапца из око 1860. године види се једна папучата и џакови са пшеницом на обали. Сто година касније, око 1960. године, фотографисао сам се на једној сличној , која је у то време служила за превожење песка са кленачке на шабачку обалу. Тих године са Саве код Шапца нестали су и бродови ,,точкаши“ који су покретали брод са два точка са лопатицама. Ратови су се завршили, путеви транспорта робе променили се, а Сава је остала да мирно тече , све спорије и као да тугује за бродовима којих је на њој све мање.
Драгутин Драган Петровић
Најновији број
25. април 2024.
