ИМА ЛИ ГРЕХА У ЉУБАВИ?

Песници би рекли ““ да видите и да се дивите, а ја бих рекао ““ дођите да се поклоните и помолите“. Ово је једна од уводних реченица протојереја стафрофора Марка Павловића у монографији о манастиру Петковица, који смо недавно поново посетили, трагом једне песме.
Давне 1969. године, новинар Драган Филиповић је, у посети овој светињи, чуо необичну причу од, сада покојног, игумана Партенија:
- Сећам се да сам тог топлог октобарског дана, као млад човек, тада библиотекар, разговарао у порти манастира са игуманом Партенијем о сакралној и световној књижевности. Како је време одмицало, а и ракија, прича је превазишла пофесионалне оквире и ушла у домен усменог предања. У једном тренутку, игуман се отворио и испричао ми причу која је у мени оставила дубок траг и коју никада нисам заборавио. После Првог светског рата, не зна се тачно када, заволело се двоје младих. Девојка је била из богате куће, газдинска кћи, а он надничар, слуга њеног оца. Али, како је то бивало у она времена, а бива и данас, само на други начин, то се није допало њеним родитељима, и њега су истерали са имања. Девојка је венула од туге за овим наочитим младићем и после неког времена, побегла код њега у брвнару, где је живео. Испред очеве потраге, двоје младих су уточиште нашли у рушевном манастиру Петковица, где су касније пронашли њихова тела“¦ Умрли су од глади, или од зиме, али су се волели до смрти..., видно потресен, испричао нам је Филиповић и додао да никада није могао ову причу да напише, него је преточио у песму „Грешници“.