НАШИ У СВЕТУ ““ ДРУГО И ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ
ЧУВАР ВЕРЕ И РОДА
Драгољуб Драган Ђурковић, рођени Дубљанин и шабачки ђак и гимназијалац један је од најоригиналнијих Срба у Лос Анђелесу и Америци. Велики Србин, националист, родољуб, борац за живот још од мајчине утробе, неуморни радник, иноватор у медицини и биохемији, традиционални српски домаћин и породични човек, имао је необичан, тежак и, истовремено, испуњен живот. А често, од детињства, на ивици опстанка и смрти. Рођен да добије, наследним правом, своју земљу, очевину и дедовину, у родној и вољеној Мачви, увек у томе спречаван, одужио се и заокружио љубав према њој - земљи, хранитељки и створитељки - недирнутом природном лепотом Бел Кањона.
Бележимо основне податке из пребогате животне приче дубљанског сељачета, сиромашног шабачког ђака, домишљатог студента стоматологије у Сарајеву и Београду, и његове жеље да побегне из омрзнуте му Брозове Југославије, повременог становника Марибора и Ријеке, до „туристе“ у Аустрији, радника на многобројним, махом најтежим физичким пословима, умешног, паметног и лепог младог човека у многим животним ситуацијама, до доласка у Америку 1956. године и освајања велике земље, уз мисао: „Пред вама је Америка! Узмите је!“
Рођен је у Дубљу 1930. године као четврто дете у породици Даринке и Живојина-Раце Ђурковића. Родитељи га нису желели због будуће могуће деобе имања, али је Драган преживео суморно детињство, захваљујући љубави баке Милосаве, сестре деде Михаила, Солунца, у чијој је кући одрастао и која га је упутила на школовање.
У Шапцу је ученик Драган Ђурковић становао код више газда, али му је у незабораву остао једини домаћин, доктор Никола Милановић, шеф санитета, француски ђак, изванредан лекар и племенит човек, који Драгог није доживљавао као станара већ као сина. Водио га је са собом у визите пацијентима и Драган му је помагао приликом лакших хируршких инервенција. Тада се надахнуо љубављу према медицини, која ће касније, на другачији начин, бити његов главни професионални позив у Америци.
Родољуб и националист у крви, од рођења, после рата и доласка комуниста на власт, постао је још приврженији вери, краљу и Отаџбини. После завршене гимназије у Београду, чврсто је решио да побегне из земље у „слободни западни свет“.
Дуг пут до слободе
Прво је покушао да се пребаци у Аустрију. Још прво вече по доласку у Марибор, боксовао је за домаћи клуб (боксерским вештинама научио га је тренер Стојићевић у време ђаковања у Шапцу), и тако себи обезбедио услов да легално живи у Словенији и тражи начин за бекство. Кад је увидео да је то превише ризично, одустао је и отпутовао за Ријеку. У овом приморском граду и луци радио је више послова, и оне најтеже, обезбеђујући себи, за оно време, пристојан живот, али све време са мислима о преласку границе. На крају га је неко од земљака из Мачве видео и зет Божа, ветеринар у Београду, дошао је по њега. Прошле су, потом, две године, а Драган није успео да оствари жељу ““ одлазак у слободу. Није, међутим, одустајао. Напротив. Само, схватио је да из земље најлакше може да изађе преко државних институција. Тако је, прикривајући праве намере, почео да ради у Народном фронту код „друга Гајића“. И, захваљујући управо препоруци друга Гајића, добити могућност да са „Путником“ посети сајам у Бечу. Наравно да се Драган од „другова“ одвојио одмах на желсзничкој станици.
Следили су сабирни центри у Астену, у Аустрији и Лагеневеру код Нирнберга, у Немачкој. После годину и по дана проведених у Центрима и разних послова, најчешће тешких, и уштеђених 3.000 долара, у септембру 1956. године стигао је на циљ, у ““ Америку.
„Освајање“ Америке почео у познатој фирми за производњу бродских мотора ЏОНСОН МОТОР. Пре тога је радио тешке физичке послове на чикашкој железничкој станици, баш као претходно, месец и по дана, у Њујорку. Пратећи „снимљену плочу живота“, дошао је у град Вокиген, недалеко од Чикага, и запослио у фабрици са 3.000 радника. За осам месеци, уз доста напора и рада, обезбедио је себи стабилну радну и материјалну позицију. Солидно је савладао енглески, а од раније је познавао немачки, француски и руски језик. Једно време, после 1959. године и кризе у ЏОНОС МОТОРС-у, почео је да ради у локалној фабрици лекова АБОТ ФАРМАЦЕУТИКАЛ ЦОРПОРАТИОН, као медицинар у технолошким биохемијским операцијама, иако није имао формално образовање за овај посао. У овој фирми се стално запослио, када је, због поноса који су му у ЏОНСОН МОТОРС-у поверили, почео да се бави фармакологијом и, на одређен начин, медицином, и већ тада обележио свој прави животни позив.
Друштвено се Драган Ђурковић, практично од самог доласка у Америку, ангажовао у Српској православној цркви. Парохијски припадајући Манастиру и цркви Светог Саве у Либертвилу, постаће члан црквено-школске општине и,чак, 56/57. године, потпредседник. У Српској цркви је неуморно радио све, од физичких послова до организација свечаности после светих литургија. Тако је упознао и Миливоја Станимировића, симпатичног младића који је желео да му представи своју сестру Милину. Испоставило се да је, већ после првог сусрета, Драган знао да је Милина његова „друга половина“. Упркос, у почетку, малог затезања Милининог оца Сава, венчали су се 1957. У регији Чикага су живели наредне четири године, а онда су, са кћерком Радом, рођеном у првој години њиховог брака, решили да отпутују и настане се у Калифорнији.
Остварење животног сна и сета због патње Рода
У области научно-истраживачког рада у биохемији и медицини, Драган Ђурковић је већ радио у фирми АБОТ у Чикагу, али је право откровење, после неколико месеци молерисања у Лос Анђелесу, иако за веома малу плату, пронашао баш у овој области, у научно-истраживачкој и производној фирми, светски познатој и признатој БАYА СЦИЕНСЕ ЛАБАРАТОРY. Почео је скромно, а завршио, после 30 година, као менаџер набавке и организације.
У међувремену се цела Милинина породица преселила у Л.А. Драган и Милина су купили, па доградили, лепу кућу у отменом делу овог џиновског града којег чине 80 насеобина. Драган је, одавно опростивши родитељима, у Америку довео мајку Дару и оца Рацу. Мајка се после четири године вратила у земљу и убрзо умрла, а отац Раца је остао 18 година, до пред смрт у априлу 1991. године. Драган је био уз оца, путовао са њим авионом и колима кроз Европу, да би у Дубљу, само неколико дана по доласку, Раца преминуо.
Супруга Милина се исказала као изванредан мајстор фризераја и стилистике, а кћерка Рада је завршила Музички конзерваторијум и постала оперска певачица. Ипак, због скромности и неспремности за сцену, определила се за организацију оперских, симфонијских и других музичких свечаности, и сада је менаџер Лос Анђелеске филхармоније. Има сина Патрика и, уз супруга, Велимира Веска Јовичића, ужива живот.
Драган Ђурковић је у „слободни западни свет“ прешао упркос свим тешкоћама, да би се, пре свега, борио против авети комунизма. Схватио је, на жалост, врло брзо по пристизању у Америку, да је српска емиграција разједињена и да нема снагу да утиче на промену режима у Отаџбини. Зато Драган никада није ушао ни у једну од четничких организација, иако је покрет „За краља и Отаџбину“ и СРПСКУ НАРОДНУ ОДБРАНУ, најстарију српску организацију у Америци, осећао својим и аутентичним. Припадао је и припада, целим својим бићем, Српској православној цркви (у време раскола Слободној српској цркви у Америци). Поред много чега другог, био је и главни организатор и више часова држао почасну стражу у три дана одавања почасти рано преминулом последњем српском краљу Југославије, Петру Другом Карађорђевићу, у цркви у Аркадији, у Лос Анђелесу.
Кад су избили ратни сукоби на простору некадашње СФРЈ, несебично се ангажовао у одбрану српског имена и бића. Писао је чланке и књиге, наступао у у многим медијима, борио се против стереотипа америчких средстава информисања о Србима као „лошим момцима“ и јединим кривцима за грађански рат на простору бивше Југославије. Ни данас, са 82 године, није престао да се бори за права свог, српског народа.
Бележимо основне податке из пребогате животне приче дубљанског сељачета, сиромашног шабачког ђака, домишљатог студента стоматологије у Сарајеву и Београду, и његове жеље да побегне из омрзнуте му Брозове Југославије, повременог становника Марибора и Ријеке, до „туристе“ у Аустрији, радника на многобројним, махом најтежим физичким пословима, умешног, паметног и лепог младог човека у многим животним ситуацијама, до доласка у Америку 1956. године и освајања велике земље, уз мисао: „Пред вама је Америка! Узмите је!“
Рођен је у Дубљу 1930. године као четврто дете у породици Даринке и Живојина-Раце Ђурковића. Родитељи га нису желели због будуће могуће деобе имања, али је Драган преживео суморно детињство, захваљујући љубави баке Милосаве, сестре деде Михаила, Солунца, у чијој је кући одрастао и која га је упутила на школовање.
У Шапцу је ученик Драган Ђурковић становао код више газда, али му је у незабораву остао једини домаћин, доктор Никола Милановић, шеф санитета, француски ђак, изванредан лекар и племенит човек, који Драгог није доживљавао као станара већ као сина. Водио га је са собом у визите пацијентима и Драган му је помагао приликом лакших хируршких инервенција. Тада се надахнуо љубављу према медицини, која ће касније, на другачији начин, бити његов главни професионални позив у Америци.
Родољуб и националист у крви, од рођења, после рата и доласка комуниста на власт, постао је још приврженији вери, краљу и Отаџбини. После завршене гимназије у Београду, чврсто је решио да побегне из земље у „слободни западни свет“.
Дуг пут до слободе
Прво је покушао да се пребаци у Аустрију. Још прво вече по доласку у Марибор, боксовао је за домаћи клуб (боксерским вештинама научио га је тренер Стојићевић у време ђаковања у Шапцу), и тако себи обезбедио услов да легално живи у Словенији и тражи начин за бекство. Кад је увидео да је то превише ризично, одустао је и отпутовао за Ријеку. У овом приморском граду и луци радио је више послова, и оне најтеже, обезбеђујући себи, за оно време, пристојан живот, али све време са мислима о преласку границе. На крају га је неко од земљака из Мачве видео и зет Божа, ветеринар у Београду, дошао је по њега. Прошле су, потом, две године, а Драган није успео да оствари жељу ““ одлазак у слободу. Није, међутим, одустајао. Напротив. Само, схватио је да из земље најлакше може да изађе преко државних институција. Тако је, прикривајући праве намере, почео да ради у Народном фронту код „друга Гајића“. И, захваљујући управо препоруци друга Гајића, добити могућност да са „Путником“ посети сајам у Бечу. Наравно да се Драган од „другова“ одвојио одмах на желсзничкој станици.
Следили су сабирни центри у Астену, у Аустрији и Лагеневеру код Нирнберга, у Немачкој. После годину и по дана проведених у Центрима и разних послова, најчешће тешких, и уштеђених 3.000 долара, у септембру 1956. године стигао је на циљ, у ““ Америку.
„Освајање“ Америке почео у познатој фирми за производњу бродских мотора ЏОНСОН МОТОР. Пре тога је радио тешке физичке послове на чикашкој железничкој станици, баш као претходно, месец и по дана, у Њујорку. Пратећи „снимљену плочу живота“, дошао је у град Вокиген, недалеко од Чикага, и запослио у фабрици са 3.000 радника. За осам месеци, уз доста напора и рада, обезбедио је себи стабилну радну и материјалну позицију. Солидно је савладао енглески, а од раније је познавао немачки, француски и руски језик. Једно време, после 1959. године и кризе у ЏОНОС МОТОРС-у, почео је да ради у локалној фабрици лекова АБОТ ФАРМАЦЕУТИКАЛ ЦОРПОРАТИОН, као медицинар у технолошким биохемијским операцијама, иако није имао формално образовање за овај посао. У овој фирми се стално запослио, када је, због поноса који су му у ЏОНСОН МОТОРС-у поверили, почео да се бави фармакологијом и, на одређен начин, медицином, и већ тада обележио свој прави животни позив.
Друштвено се Драган Ђурковић, практично од самог доласка у Америку, ангажовао у Српској православној цркви. Парохијски припадајући Манастиру и цркви Светог Саве у Либертвилу, постаће члан црквено-школске општине и,чак, 56/57. године, потпредседник. У Српској цркви је неуморно радио све, од физичких послова до организација свечаности после светих литургија. Тако је упознао и Миливоја Станимировића, симпатичног младића који је желео да му представи своју сестру Милину. Испоставило се да је, већ после првог сусрета, Драган знао да је Милина његова „друга половина“. Упркос, у почетку, малог затезања Милининог оца Сава, венчали су се 1957. У регији Чикага су живели наредне четири године, а онда су, са кћерком Радом, рођеном у првој години њиховог брака, решили да отпутују и настане се у Калифорнији.
Остварење животног сна и сета због патње Рода
У области научно-истраживачког рада у биохемији и медицини, Драган Ђурковић је већ радио у фирми АБОТ у Чикагу, али је право откровење, после неколико месеци молерисања у Лос Анђелесу, иако за веома малу плату, пронашао баш у овој области, у научно-истраживачкој и производној фирми, светски познатој и признатој БАYА СЦИЕНСЕ ЛАБАРАТОРY. Почео је скромно, а завршио, после 30 година, као менаџер набавке и организације.
У међувремену се цела Милинина породица преселила у Л.А. Драган и Милина су купили, па доградили, лепу кућу у отменом делу овог џиновског града којег чине 80 насеобина. Драган је, одавно опростивши родитељима, у Америку довео мајку Дару и оца Рацу. Мајка се после четири године вратила у земљу и убрзо умрла, а отац Раца је остао 18 година, до пред смрт у априлу 1991. године. Драган је био уз оца, путовао са њим авионом и колима кроз Европу, да би у Дубљу, само неколико дана по доласку, Раца преминуо.
Супруга Милина се исказала као изванредан мајстор фризераја и стилистике, а кћерка Рада је завршила Музички конзерваторијум и постала оперска певачица. Ипак, због скромности и неспремности за сцену, определила се за организацију оперских, симфонијских и других музичких свечаности, и сада је менаџер Лос Анђелеске филхармоније. Има сина Патрика и, уз супруга, Велимира Веска Јовичића, ужива живот.
Драган Ђурковић је у „слободни западни свет“ прешао упркос свим тешкоћама, да би се, пре свега, борио против авети комунизма. Схватио је, на жалост, врло брзо по пристизању у Америку, да је српска емиграција разједињена и да нема снагу да утиче на промену режима у Отаџбини. Зато Драган никада није ушао ни у једну од четничких организација, иако је покрет „За краља и Отаџбину“ и СРПСКУ НАРОДНУ ОДБРАНУ, најстарију српску организацију у Америци, осећао својим и аутентичним. Припадао је и припада, целим својим бићем, Српској православној цркви (у време раскола Слободној српској цркви у Америци). Поред много чега другог, био је и главни организатор и више часова држао почасну стражу у три дана одавања почасти рано преминулом последњем српском краљу Југославије, Петру Другом Карађорђевићу, у цркви у Аркадији, у Лос Анђелесу.
Кад су избили ратни сукоби на простору некадашње СФРЈ, несебично се ангажовао у одбрану српског имена и бића. Писао је чланке и књиге, наступао у у многим медијима, борио се против стереотипа америчких средстава информисања о Србима као „лошим момцима“ и јединим кривцима за грађански рат на простору бивше Југославије. Ни данас, са 82 године, није престао да се бори за права свог, српског народа.
Најновији број
25. април 2024.
