ПУТОВАЊЕ КРОЗ ЈУЖНУ ИНДИЈУ

Јужноиндијски град Мадрас, који од пре неколико година носи назив Ченаи, лежи на обали Бенгалског залива. Престоница је Тамил Наду, једна од 25 држава и има 62 милиона становника. Ова хранитељка Индије коју називају “чинија пиринча“ (три жетве годишње!), тог, првог фебруарског дана, дочекује нас својим влажним, готово лепљивим дахом и температуром од 350Ц. Узаврео и бучан, баш као што ће бити и сваки град на нашем путовању по југу Индије. Мадрас нимало није изгубио свој индијски дух и поред тога што је најстарије британско упориште. У то смо се уверили истог дана чим смо заронили кроз његове улице, пролазе и сокаке.
Куће, ниске или једноспратне, не виде се од бројних плаката, имена фирми и реклама. Са обе стране прометних улица су поређани рикше-бицикли, иза њих, на прашњавом ивичњаку или мало даље, у полусенци ретког дрвећа су тезге са свим могућим што се у Индији продаје. Од воћа, ципела, разних врста поврћа, до стаклених лустера... На тек почишћеном тротоару леже брижљиво исечени парчићи бананиног лишћа. На сваком је “сервиран“ ручак. Ко се определи за било које јело из “селф-сервиса“ послужиће се - искључиво десном руком - у овом делу света лева се сматра нечистом. Продавачице су обучене у сари или пенџаби (хаљина преко панталона и обавезан шал) мушкарци носе дугачке или кратке панталоне и мунди ““ платно обавијено испод струка. Безуспешно је започињати било какав разговор са њима, пошто га гуши неописива бука бројних возила, труба, повика и пиштаљки. Моју пажњу заокупља само једна мисао; савладати камионе, запреге, трицикле са теретом, аутобусе, слонове и краве.