СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
ШАБАЧКИ ФИЈАКЕРИ
Поред многих новотарија које је град Шабац, некадашњи Мали Париз, прихватио из блиске нам Европе био је и фијакер. Он се као превозно средство први пут појављује у Паризу 1662. године и врло брзо је његова примена прихваћена у Бечу, да би их крајем 19. века на бечким улицама било преко хиљаду.
Што у Бечу, то и у Шапцу, само са малим додатком. У Шапцу се газда удобно возио у првом фијакеру а у другом му били штап и шешир. Тим маниром превазишли смо Парижане и Бечлије. Познато је да се чувени шабачки певач и хармоникаш Борислав Јањић, познатији као Бора, док је певао у Бањи Ковиљачи око 1930. године, возио фијакером, док је у другом била његова хармоника и лична гардероба. А шта је све Бора Јањић чинио са фијакерима сазнаћете другом приликом.
Шапчани су масовно прихватили фијакере. Разуме се прво они имућнији којима је то била и потреба али и знак друштвеног престижа. Још пре 1900. године у Шапцу су биле две одличне радионице за производњу кола и фијакера, чувена Јоце Апића и Јована Росића основана 1897. године. Обе радионице налазиле су се на Камичку и врло брзо су се улицама Шапца кретали бројни фијакери. Мајстори фарбари осликавали су поједине делове фијакера са националним шарама а на задњој страни налазили су стилизовани иницијали власника. Посебна пажња се посвећивала избору декоративним коцкастим фењерима који су били смештени на ивицама предњег седишта и удобности задњег који се по потреби прекривао. Фијакери су коришћени за превоз путника и робе из града до пристаништа на Сави. Био је то посао фијакериста који су имали улогу данашњих таксиста.
Пре Првог светског рата стајалиште фијакериста налазило се испред хотела ,,Европа“ ( простор данашње тржнице) а после рата код ,,Жировног венца“, оба на Баиру. Улицом Краља Александра (бивша М. Митровића) фијакеристи су превозили путнике на Ђумрукану где је била градска гостионица за одмор путника и где се чекао полазак брода за Београд. Други путници су прелазили преко понтонског моста (ако је био монтиран) и са железничке станице ,,Кленак-Сава“ путовали возом. Кад је 1932. године отворен гвоздени мост преко Саве и почео друмски саобраћај фијакеристи су превозили путнике у Кленак на воз. Већ тада су се појавили проблеми око наплате превоза од стране фијакериста који су надували цене. Путници су се преко локалне штампе жалили на високе цене фијакериста, до Кленка 15 динара а до Саве 10 динара што је било далеко скупље у односу на цене у другим градовима. У исто време фијакеристи су се жалили Опшштини што не ради електрично осветљење на путу до Саве. Тих година у улица Краља Александра била је постављена коцка а са леве стране су се налазили метални стубови за електрично осветљење ( није као данас). Фијакеристи који су већином били из Махале (данас Ул. А. Карабеговића) били су добро организовани и дириговали цену превоза али тај посао им се врло брзо изјаловио, када је железнички колосек преко новоподигнутог моста стигао до железничке станице у Шапцу. Тада су шабачким фијакеристима остале кратке релације да возају Шапчане само по граду, весељаке од кафане до кафане и сватове приликом свадби . У односу на данас и слика свадбених колона променила се. Раније се на челу колоне налазио аутомобил а за њиме колона фијакера. Данас је обрнуто, напред се возе младенци у фијакеру а за њима миле бесни аутомобили са још беснијим возачима.
Фијакери са шабачких улица постепено су нестајали као и шабачка калдрма. Рашид Дервишевић био је последњи шабачки фијакериста који је напустио тај посао око 1975. године. Са улица града нестало је фијакериста. Само су сељаци из Мачве повремено долазили у Шабац са чезама и фијакерима али је већ било дошло време аутомобила. Данас фијакере користе само они ретки и малобројни љубитељи тог превозног средства које прихватисмо од Парижана. Мора се признати да је то била лепа слика на улицама Шапца. Европске фијакере вуку српски коњи док богати уживају. Штета, а таман су фијакери постали традиција Шапца. Остадосмо без њих и без шешира. Остао нам је једино штап да се поштапамо по очајној улици Краља Александра. Очигледно да не знамо да чувамо традицију као многи други градови у земљи и свету где фијакери нису постали део прошлости.
Драгутин Драган Петровић
Што у Бечу, то и у Шапцу, само са малим додатком. У Шапцу се газда удобно возио у првом фијакеру а у другом му били штап и шешир. Тим маниром превазишли смо Парижане и Бечлије. Познато је да се чувени шабачки певач и хармоникаш Борислав Јањић, познатији као Бора, док је певао у Бањи Ковиљачи око 1930. године, возио фијакером, док је у другом била његова хармоника и лична гардероба. А шта је све Бора Јањић чинио са фијакерима сазнаћете другом приликом.
Шапчани су масовно прихватили фијакере. Разуме се прво они имућнији којима је то била и потреба али и знак друштвеног престижа. Још пре 1900. године у Шапцу су биле две одличне радионице за производњу кола и фијакера, чувена Јоце Апића и Јована Росића основана 1897. године. Обе радионице налазиле су се на Камичку и врло брзо су се улицама Шапца кретали бројни фијакери. Мајстори фарбари осликавали су поједине делове фијакера са националним шарама а на задњој страни налазили су стилизовани иницијали власника. Посебна пажња се посвећивала избору декоративним коцкастим фењерима који су били смештени на ивицама предњег седишта и удобности задњег који се по потреби прекривао. Фијакери су коришћени за превоз путника и робе из града до пристаништа на Сави. Био је то посао фијакериста који су имали улогу данашњих таксиста.
Пре Првог светског рата стајалиште фијакериста налазило се испред хотела ,,Европа“ ( простор данашње тржнице) а после рата код ,,Жировног венца“, оба на Баиру. Улицом Краља Александра (бивша М. Митровића) фијакеристи су превозили путнике на Ђумрукану где је била градска гостионица за одмор путника и где се чекао полазак брода за Београд. Други путници су прелазили преко понтонског моста (ако је био монтиран) и са железничке станице ,,Кленак-Сава“ путовали возом. Кад је 1932. године отворен гвоздени мост преко Саве и почео друмски саобраћај фијакеристи су превозили путнике у Кленак на воз. Већ тада су се појавили проблеми око наплате превоза од стране фијакериста који су надували цене. Путници су се преко локалне штампе жалили на високе цене фијакериста, до Кленка 15 динара а до Саве 10 динара што је било далеко скупље у односу на цене у другим градовима. У исто време фијакеристи су се жалили Опшштини што не ради електрично осветљење на путу до Саве. Тих година у улица Краља Александра била је постављена коцка а са леве стране су се налазили метални стубови за електрично осветљење ( није као данас). Фијакеристи који су већином били из Махале (данас Ул. А. Карабеговића) били су добро организовани и дириговали цену превоза али тај посао им се врло брзо изјаловио, када је железнички колосек преко новоподигнутог моста стигао до железничке станице у Шапцу. Тада су шабачким фијакеристима остале кратке релације да возају Шапчане само по граду, весељаке од кафане до кафане и сватове приликом свадби . У односу на данас и слика свадбених колона променила се. Раније се на челу колоне налазио аутомобил а за њиме колона фијакера. Данас је обрнуто, напред се возе младенци у фијакеру а за њима миле бесни аутомобили са још беснијим возачима.
Фијакери са шабачких улица постепено су нестајали као и шабачка калдрма. Рашид Дервишевић био је последњи шабачки фијакериста који је напустио тај посао око 1975. године. Са улица града нестало је фијакериста. Само су сељаци из Мачве повремено долазили у Шабац са чезама и фијакерима али је већ било дошло време аутомобила. Данас фијакере користе само они ретки и малобројни љубитељи тог превозног средства које прихватисмо од Парижана. Мора се признати да је то била лепа слика на улицама Шапца. Европске фијакере вуку српски коњи док богати уживају. Штета, а таман су фијакери постали традиција Шапца. Остадосмо без њих и без шешира. Остао нам је једино штап да се поштапамо по очајној улици Краља Александра. Очигледно да не знамо да чувамо традицију као многи други градови у земљи и свету где фијакери нису постали део прошлости.
Драгутин Драган Петровић
Најновији број
25. април 2024.
