БОСОНОГИ ПО ИНДИЈИ“¦

Подне је, сунце пржи са побелелог неба. Пролазимо кроз Малу капију и приближавамо се Великој. Иза тамног осенчаног ходника, указује се један од 120 канчипурамских храмова. Од његове лепоте застаје дах. Али, прво да се изујемо!
После путовања кроз југ ове далекоисточне земље, могла бих закључити да смо у њој највише били ““ боси! Ни у најмањи храм није се смело ући обувен. Обућу остављамо у неком сеновитом месту, испод надстрешнице, а испред значајнијих храмова постоје чувари. Стаза или простор који прелазимо посут је туцаним каменчићима са острвцима прашине или суве траве која је само за трен благодет осетљивим табанима. Не, није у питању садо-мазохизам, у Индији за све постоји реално објашњење, па и за нас који босоноги набадамо и у разним, често гротескним, позама неспретно скакућемо не бисмо ли се што пре домогли глатког каменог пода светилишта. МЕЂУТИМ - стаза, или простор је намерно посут бодљикавим каменчићима који ће надражити осетљиве тачке (рецепторе) на јагодицама, што ће подстаћи ум да се што више концентрише на једну одређену ствар ““ молитву!
Својим изгледом готово да сви храмови јужне Индије имају пирамидаст облик, исклесани су од стена или камена пешчара у природној боји. Високи и импресивни, појединачни или у скупини, поседују изузетну отменост. Канчипурам називају и градом хиљаду храмова. Краљеви Чола династије били су врло религиозни, за време своје владавине саградили су безброј споменика. Улазимо у један од најстаријих. Сваки педаљ његове унутрашњости је изрезбарен призорима из световног живота. На средини су степенице које воде у малу капелу унутар централног дела храма. Из ње се појављује старац са белом пантљиком преко голих груди.