СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
БЕЖАЊЕ ОД ГЕРМАНИЗАЦИЈЕ
Повод да објавим овај чланак потекао је од неколико старих фотографија Шабачког певачког друштва ,,Занатлије“ на којима се налазио њихов члан Управног одбора Светолик Зајц, који је у Шапцу 1935. године имао молерско-фарбарску фирму. На свим фотографијама Светолик је био у централном делу као члан управе друштва, увек лепо обучен, ведрог лица, са шеширом на глави а препознао сам га и на неколико фотографија са скупова у Занатском дому (зграда Шабачког позоришта). Ступио сам у контакт са његовим потомцима који су ми драговољно дали још старих породичних фотографија и бројне податке о пореклу своје породице која потиче од Лужичких Срба. Било је очигледно да чувају своју породичну традицију , што је похвално а мени је допринело да више сазнам о Светолику Зајцу.
Ко су Зајчеви и одакле су њихови стари преци дошли у Шабац? Лужички Срби се први пута спомињу још 632. године. Некада је то био велики народ који је живео на компактној територији у источном делу Немачке. Вековима је тај старословенски народ уништаван, паљена су села, дељен на два дела, вршена германизација. Право је чудо како су Лужички Срби опстали поред вишевековне страховите тортуре Германа. Данас су мањина која живи са немачким народом али круто и упорно чува своју традицију. Имају своју заставу (плаво, црвено, бело) и броје око 100.000 житеља.
Из тих крајева који су 1876. године бројали око милион становника у Шабац су се преселио Јакоб Зајц са супругом Јосефом. Венчали су се у Шабачкој цркви. Јакоб је у граду радио коларски и молерски посао, све до проглашења кнеза Милана за краља Србије. У недостатку посла преселио се у Сремску Митровицу где добијају децу Јосифа, Александра, Јакова и Олгицу. Сва три сина изучила су очев занат и најстарији Јосиф 1898. године са 19 година старости емигрирао је у Шабац како не би служио аустро-угарску војску. Касније је прешао у Ваљево где је имао доста посла. Овде почиње живот друге генерације породице Зајц. У радничкој мензи градилишта жељезничке пруге Јосиф упознаје Катицу младу и лепу полу Мађарицу. После љубави на први поглед Јосиф се са трудном Катицом враћа у Шабац где им се рађа син Светолик. У Шапцу Катица је родила и друго дете Загорку и венчала се у Шабачкој цркви са Светоликом. Тек тада је деда Јакоб формално дао деци презиме Зајц како би двоје деце било прекрштено.
Пред крај 1909. године, пошто је у међувремену амнестиран, Јосиф Зајц , вратио се у С. Митровицу са супругом Катицом и двоје деце да би се запослио у тапетарској фирми Константиновића. Катица је 1910. године родила другог сина Игњата, а 1912. ћерку Олгицу (рано умрла) и 1914. трећег сина Ивана. Тада почиње Први светски рат. Бившег дезертера Светолика и његовог оца Јосифа Аустроугари шаљу у мађарске логоре. Катица са четворо деце мучи се и потуца по Славонији и Срему. Пиљари, ради као служавка и одржава децу. Коначно рат се завршава и цела породица Зајц , скупља се у Шапцу. Јосиф ради код Јоце Апића у коларској радионици на Камичку, када му је 1923. године супруга Катица родила ћерку Милицу. Светолик и Игњат уче молерско-фарбарски занат. Светолик се жени са шеснаестогодишњом Драгом Петровић. Породица Зајц све је бројнија и почетком 1927. године селе се у Београд где Јосиф са синовима Светоликом и Игњатом ради на фарбању моста на Сави. Живе одвојено у малим закупљеним становима где Светолик и Драга добијају сина Милоша. Исте године умире Јосифова супруга Катица у 42. години живота приликом насилног абортуса јер је у то време било срамно да баба роди дете, а њен муж Јосиф умире у С. Митровици 1935. године.
Трећа генерација породице Зајц враћа се у Шабац где 1929. године Светолик и Драга добијају ћерку Јелицу. Игњат одлази у војску. Светолик Зајц 1935. отвара своју фирму, ради као предузимач и са двадесетак молера и фарбара, раде квалитетно. Посао се развија у Шапцу. Стиже и четврта генерација Зајц. Млађи брат Игњат по повратку из војске 1936. године жени се са Олгом Милачић. Кумови су им Петар Бергер кројач (Србин немачког порекла) и Јова Веселиновић, берберин. Олга наредне године рађа ћерку којој кум Бергер даје немачко име Хиделгарда. Након две године Олга рађа и другу ћерку, али Зајцови сити Германа, дају јој име Катарина.
Долазе тешки дани, почиње Други св. рат, кум Бергер постаје немачки официр који у Збор Хитлероваца прикупља Шапчане католике. Зајчеви се не осећају Германима, мудро ћуте али их комадант града ““ немачки мајор, пита зашто се не прикључују збору? Светолик му одговара да су Зајцеви одавно напустили домовину Лужичких Срба да би избегли германизацију. Био је то храбар и јасан одговор за комаданта града који им дозвољава да слободно и даље раде свој молерски посао. У септембру 1941. године Светолик, Игњат и Милош деле тешке дане са осталим Шапчанима на крвавом маршу у Јарак. Имали су среће да преживе али и молерске кондиције за трчање. Игњатова супруга Олга рађа 1942. године ћерку Веру, а 1949. ћерку Наду. Некадашњи кум Бергер побегао је са Немцима и породица Зајц узима за новог кума комшију Шапчанина Милорада Лазића. Данас у Шапцу живе потомци Зајцевих, а у Београду чак седма генерација породице Зајц. О певачу Светолику Зајцу члану ШПД ,,Занатлије“ из 1935. године сазнаћете више другом приликом. Важно је да су се Зајцеви ослободили германизације. Питам се само до када? Каква нам времена долазе?
Драгутин Драган Петровић
Ко су Зајчеви и одакле су њихови стари преци дошли у Шабац? Лужички Срби се први пута спомињу још 632. године. Некада је то био велики народ који је живео на компактној територији у источном делу Немачке. Вековима је тај старословенски народ уништаван, паљена су села, дељен на два дела, вршена германизација. Право је чудо како су Лужички Срби опстали поред вишевековне страховите тортуре Германа. Данас су мањина која живи са немачким народом али круто и упорно чува своју традицију. Имају своју заставу (плаво, црвено, бело) и броје око 100.000 житеља.
Из тих крајева који су 1876. године бројали око милион становника у Шабац су се преселио Јакоб Зајц са супругом Јосефом. Венчали су се у Шабачкој цркви. Јакоб је у граду радио коларски и молерски посао, све до проглашења кнеза Милана за краља Србије. У недостатку посла преселио се у Сремску Митровицу где добијају децу Јосифа, Александра, Јакова и Олгицу. Сва три сина изучила су очев занат и најстарији Јосиф 1898. године са 19 година старости емигрирао је у Шабац како не би служио аустро-угарску војску. Касније је прешао у Ваљево где је имао доста посла. Овде почиње живот друге генерације породице Зајц. У радничкој мензи градилишта жељезничке пруге Јосиф упознаје Катицу младу и лепу полу Мађарицу. После љубави на први поглед Јосиф се са трудном Катицом враћа у Шабац где им се рађа син Светолик. У Шапцу Катица је родила и друго дете Загорку и венчала се у Шабачкој цркви са Светоликом. Тек тада је деда Јакоб формално дао деци презиме Зајц како би двоје деце било прекрштено.
Пред крај 1909. године, пошто је у међувремену амнестиран, Јосиф Зајц , вратио се у С. Митровицу са супругом Катицом и двоје деце да би се запослио у тапетарској фирми Константиновића. Катица је 1910. године родила другог сина Игњата, а 1912. ћерку Олгицу (рано умрла) и 1914. трећег сина Ивана. Тада почиње Први светски рат. Бившег дезертера Светолика и његовог оца Јосифа Аустроугари шаљу у мађарске логоре. Катица са четворо деце мучи се и потуца по Славонији и Срему. Пиљари, ради као служавка и одржава децу. Коначно рат се завршава и цела породица Зајц , скупља се у Шапцу. Јосиф ради код Јоце Апића у коларској радионици на Камичку, када му је 1923. године супруга Катица родила ћерку Милицу. Светолик и Игњат уче молерско-фарбарски занат. Светолик се жени са шеснаестогодишњом Драгом Петровић. Породица Зајц све је бројнија и почетком 1927. године селе се у Београд где Јосиф са синовима Светоликом и Игњатом ради на фарбању моста на Сави. Живе одвојено у малим закупљеним становима где Светолик и Драга добијају сина Милоша. Исте године умире Јосифова супруга Катица у 42. години живота приликом насилног абортуса јер је у то време било срамно да баба роди дете, а њен муж Јосиф умире у С. Митровици 1935. године.
Трећа генерација породице Зајц враћа се у Шабац где 1929. године Светолик и Драга добијају ћерку Јелицу. Игњат одлази у војску. Светолик Зајц 1935. отвара своју фирму, ради као предузимач и са двадесетак молера и фарбара, раде квалитетно. Посао се развија у Шапцу. Стиже и четврта генерација Зајц. Млађи брат Игњат по повратку из војске 1936. године жени се са Олгом Милачић. Кумови су им Петар Бергер кројач (Србин немачког порекла) и Јова Веселиновић, берберин. Олга наредне године рађа ћерку којој кум Бергер даје немачко име Хиделгарда. Након две године Олга рађа и другу ћерку, али Зајцови сити Германа, дају јој име Катарина.
Долазе тешки дани, почиње Други св. рат, кум Бергер постаје немачки официр који у Збор Хитлероваца прикупља Шапчане католике. Зајчеви се не осећају Германима, мудро ћуте али их комадант града ““ немачки мајор, пита зашто се не прикључују збору? Светолик му одговара да су Зајцеви одавно напустили домовину Лужичких Срба да би избегли германизацију. Био је то храбар и јасан одговор за комаданта града који им дозвољава да слободно и даље раде свој молерски посао. У септембру 1941. године Светолик, Игњат и Милош деле тешке дане са осталим Шапчанима на крвавом маршу у Јарак. Имали су среће да преживе али и молерске кондиције за трчање. Игњатова супруга Олга рађа 1942. године ћерку Веру, а 1949. ћерку Наду. Некадашњи кум Бергер побегао је са Немцима и породица Зајц узима за новог кума комшију Шапчанина Милорада Лазића. Данас у Шапцу живе потомци Зајцевих, а у Београду чак седма генерација породице Зајц. О певачу Светолику Зајцу члану ШПД ,,Занатлије“ из 1935. године сазнаћете више другом приликом. Важно је да су се Зајцеви ослободили германизације. Питам се само до када? Каква нам времена долазе?
Драгутин Драган Петровић
Најновији број
25. април 2024.
