СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
СЛАВУЈ ИЗ МАЧВЕ
Припремајући 2006. године изложбу ,,Траг песме“ на којој сам приказао податке десет шабачких музичара који су снимили грамофонске плоче између два светска рата схватио сам колико је становништво шабачког краја музички надарено. У периоду од 1900. - 1940. године дискографске куће снимале су плоче само са најбољим певачима. Једна од њих је била и Сека Цвета Михајловић, друга, од шесторо деце Јована и Магдалене Михајловић. Они и сва њихова деца били су слухисти и та музичка надареност касније се пренела на њихове потомаке чак до четвртог колена.
Сека Цвета Михајловић рођена је у Шапцу 1904. године. Певала је од ране младости. Имала је леп звонки глас и о њеним певачким квалитетима приликом певања на једном хуманитарном концерту ,,Шабачки Гласник“ је септембра 1922. године објавио чланак: ,,Прва тачка концертног дела била је певање г-це Михаиловић ,,За валом тече вал“. Г-ца Михаиловићева има доста услова за певање. Њен пријатан орган пробуђује у човеку пријатну меланхолију која симболизира у човеку и јасно оцртава један добар таленат. Њен још неразвијен глас има свежине који се слива у пријатне акорде. Штета да тако остане недирнут нешколован јер би госпођица Михаиловић на пољу уметности временом постала један од бољих уметника,“
И постала је Сека уметница, певала је на свим шабачким забавама и концертима по чијем је броју и квалитету Шабац био познат. Певала је све боље те јој дадоше оправдани надимак Славуј из Мачве. Сека је у међувремену завршила учитељску школу и 1927. године радила као учитељица. Глас о њеним певачким квалитетима стигао је до Београда. Менаџери фирме ,,Одеон“ позвали су је да сними десетак плоча уз пратњу чувеног оркестра Душана Попаза. Успех је био одличан и сви су били задовољни осим Секиног оца Јована који је имао слуха за музику али не и да му ћерка буде певачица. Сека се нашла у зачараном троуглу између оца Јована, певачке каријере и удаје. У ,,Шабачком Гласнику“ од 22. јуна 1930. године прочитао сам оглас: ,, Верење. Г-ца Цвета ““ Сека Михаиловићева, учиељица са Орида, кћи г-ђе Магдалене и г. Јована Михаиловића трг. овд. верена 9. ов. м. са г-дином Стеваном Кујунџићем, адвок. приправником из Шапца, сином г-ђе Руже удове поч. Петра Кујунџића, бив. трг. овд. Честитамо“. Била је то нека работа, вероватно намера Секиног оца Јована да уда кћи ,само да не би певала али и поред најављене веридбе Сека се није удала. Наставила је да пева и снима, а на налепницама снимљених плоча поред њеног имена писало је да је учитељица из Шапца. После 1930. године Сека се удала за Ромшака Павловића, комаданта шабачке касарне, којем очигледно није сметало да му супруга пева и снима плоче.
На налепницама Секиних плоча снимљаних 1932. године од стране фирме ,,Едисон Бел“ писало је: ,,Некад цвале беле руже“, Сека Михајловић-Ромшак и циг. капела Дј. Ђорђевић“. До почетка Другог светског рата снимила је Сека још двадесет плоча на којима сам до данас пронашао тек шеснаест песама што говори да је још непознат репертоар њених снимљених песама: „Зора зори“, „Јова ружу“, „Тешко је љубити тајно“, „Знаш неверо“, „Зујте струне“, „Гривна“, „Некад цвале беле руже“ и друге.
Снимци Секиних песама веома су квалитетни јер се од 1927. године снимање грамофонских плоча вршило електричним системом који је пружао шири звучни спектар у односу на акустично снимање са којим су снимане плоче са песмама Цицварића, Андолије и других старијих певача. Али поче Други светски ра , Сека се разведе и ту је био крај њене плодне певачке каријере. После рата радила је као учитељица у основној школи на Ориду. Други пут се удала око 1950. године за адвоката Душана Павловића. Није имала деце осим ученика из школе које је волела као и они њу. Отишла је у незаборав 1983. године као Мачвански славуј оставивши за собом старе плоче са сетним песмама какав је био и њен живот.
А захваљујући музичком надареношћу Секиних родитеља Јована и Магдалене Михајловић, њихов син Милан је певао и свирао, кћери Љубица, Милена и Загорка су певале, син Миодраг (Ђаја) је свирао али Сека их је надмашила и снимила плоче што је у оно време био знак певачког врхунца. Генетска веза пренела се на још две генерације. Љубицина кћи Беца Шешић-Лазић завршила је Основну музичку школу и због надарености призната су јој два разреда у току једне године. Свира клавир и хармонику. Њена кћи Светлана завршила је такође Основну музичку школу и свира клавир. А Светланина кћи Катарина је друга година Средње музичке школе, свира клавир, а време ће показати докле ће се протезати генетска веза шабачког трговца Јована Михајловића који није дозвољавао ћерки Секи да пева и снима плоче. Али није му замерити јер у оно доба није се знало за гене али се говорило: ,,Ивер не пада далеко од кладе“.
Драгутин Драган Петровић
Сека Цвета Михајловић рођена је у Шапцу 1904. године. Певала је од ране младости. Имала је леп звонки глас и о њеним певачким квалитетима приликом певања на једном хуманитарном концерту ,,Шабачки Гласник“ је септембра 1922. године објавио чланак: ,,Прва тачка концертног дела била је певање г-це Михаиловић ,,За валом тече вал“. Г-ца Михаиловићева има доста услова за певање. Њен пријатан орган пробуђује у човеку пријатну меланхолију која симболизира у човеку и јасно оцртава један добар таленат. Њен још неразвијен глас има свежине који се слива у пријатне акорде. Штета да тако остане недирнут нешколован јер би госпођица Михаиловић на пољу уметности временом постала један од бољих уметника,“
И постала је Сека уметница, певала је на свим шабачким забавама и концертима по чијем је броју и квалитету Шабац био познат. Певала је све боље те јој дадоше оправдани надимак Славуј из Мачве. Сека је у међувремену завршила учитељску школу и 1927. године радила као учитељица. Глас о њеним певачким квалитетима стигао је до Београда. Менаџери фирме ,,Одеон“ позвали су је да сними десетак плоча уз пратњу чувеног оркестра Душана Попаза. Успех је био одличан и сви су били задовољни осим Секиног оца Јована који је имао слуха за музику али не и да му ћерка буде певачица. Сека се нашла у зачараном троуглу између оца Јована, певачке каријере и удаје. У ,,Шабачком Гласнику“ од 22. јуна 1930. године прочитао сам оглас: ,, Верење. Г-ца Цвета ““ Сека Михаиловићева, учиељица са Орида, кћи г-ђе Магдалене и г. Јована Михаиловића трг. овд. верена 9. ов. м. са г-дином Стеваном Кујунџићем, адвок. приправником из Шапца, сином г-ђе Руже удове поч. Петра Кујунџића, бив. трг. овд. Честитамо“. Била је то нека работа, вероватно намера Секиног оца Јована да уда кћи ,само да не би певала али и поред најављене веридбе Сека се није удала. Наставила је да пева и снима, а на налепницама снимљених плоча поред њеног имена писало је да је учитељица из Шапца. После 1930. године Сека се удала за Ромшака Павловића, комаданта шабачке касарне, којем очигледно није сметало да му супруга пева и снима плоче.
На налепницама Секиних плоча снимљаних 1932. године од стране фирме ,,Едисон Бел“ писало је: ,,Некад цвале беле руже“, Сека Михајловић-Ромшак и циг. капела Дј. Ђорђевић“. До почетка Другог светског рата снимила је Сека још двадесет плоча на којима сам до данас пронашао тек шеснаест песама што говори да је још непознат репертоар њених снимљених песама: „Зора зори“, „Јова ружу“, „Тешко је љубити тајно“, „Знаш неверо“, „Зујте струне“, „Гривна“, „Некад цвале беле руже“ и друге.
Снимци Секиних песама веома су квалитетни јер се од 1927. године снимање грамофонских плоча вршило електричним системом који је пружао шири звучни спектар у односу на акустично снимање са којим су снимане плоче са песмама Цицварића, Андолије и других старијих певача. Али поче Други светски ра , Сека се разведе и ту је био крај њене плодне певачке каријере. После рата радила је као учитељица у основној школи на Ориду. Други пут се удала око 1950. године за адвоката Душана Павловића. Није имала деце осим ученика из школе које је волела као и они њу. Отишла је у незаборав 1983. године као Мачвански славуј оставивши за собом старе плоче са сетним песмама какав је био и њен живот.
А захваљујући музичком надареношћу Секиних родитеља Јована и Магдалене Михајловић, њихов син Милан је певао и свирао, кћери Љубица, Милена и Загорка су певале, син Миодраг (Ђаја) је свирао али Сека их је надмашила и снимила плоче што је у оно време био знак певачког врхунца. Генетска веза пренела се на још две генерације. Љубицина кћи Беца Шешић-Лазић завршила је Основну музичку школу и због надарености призната су јој два разреда у току једне године. Свира клавир и хармонику. Њена кћи Светлана завршила је такође Основну музичку школу и свира клавир. А Светланина кћи Катарина је друга година Средње музичке школе, свира клавир, а време ће показати докле ће се протезати генетска веза шабачког трговца Јована Михајловића који није дозвољавао ћерки Секи да пева и снима плоче. Али није му замерити јер у оно доба није се знало за гене али се говорило: ,,Ивер не пада далеко од кладе“.
Драгутин Драган Петровић
Најновији број
25. април 2024.
