ИЗМЕЂУ РЕДОВА
ЏАБА СМО КРЕЧИЛИ
Дође и август. Још мало па ето јесени. Треба спремати ђаке за школе, треба спремати студенте за факултете, треба спремати зимницу за тегле, треба спремати огрев за шупе... Треба спремати раднике, оне који раде, да раде за оно што раде. Треба спремати и раднике који не раде, да не раде за то што не раде. Треба се спремати за нове цене, јер каква би била јесен без нових цена. Малерозна. Ма нема везе, само да ми добијемо реконструисану Владу. Онда нема зиме.
Ово око реконструкције мало личи на оно „Ил нас бомбардујте, ил да кречимо“. Само да не буде „Џаба смо кречили“.
Кад би били мало реалнији политичари са простора бивше Југославије, морали би признати да је тадашња политика мање коштала и државу и народ. Онда, кад се Тити ћефне, или му наврати каква државничка делегација, он се попење на Брдо код Крања, у ладовину. Па поведе у њега госпоју, ил каку другу девојкару, нађе се ту и његова неизбежна свита и ето, све мирно од Бачке до Крања. А сад, као ово недавно кад су се тамо окупили, сјати се ту мноштво њих. Те био словеначки председник, наравно као домаћин, био и хрватски, разуме се као сусјед, био и босански зна се као комша, био и македонски као комшиче, био и црногорски као сусијед а био и српски као, наравно, блиски комшија. И сви они са својим свитама а било ту и којекојих страних и домаћих гостију. Гунгула. И сви се међусоно љубили. Ајд што су се љубили ал што нису признали да су у Титино доба потајно прижељкивали да се и они ту попењу. И ето, тек сад им успело.
У једном хрватском приморском градићу одборници променили име улице која се до тада звала Фрање Туђмана. У образложењу су навели да је први председник, тамо њихове, независне државе Хрватске, приватизацијском пљачком осиромашио хрватски народ и нанео му највећу штету. А које ми сад у Србији улице да мењамо. Само не оне које су већ приватизоване.
Ако неће замерити они што стално другима замерају, мора се признати да је у Србији слобода скупа. Ето, на пример, онај мучени Мишковић, који нам је напоотварао којекаквих дућана и фирми, е он је слободу, и то условну, платио 12 милиона евра. Одакле том поштеном човеку толике паре, то је неко друго питање, ал дали се за те паре могао подићи какав мост или изградити школа, болница... е то је неко треће питање. Слобода је ипак најпреча. Нарочито кад се добро плати.
Многи гледаоци домаћих телевизија питају се ових дана каква је то порука, или што би се школсски рекло наравоученије, то што су све медијске куће усликале Мишковића дан после изласка из затвора и приказале га по свим могућим екранима као принца од „Делте“. Да ли то код нас важи девиза „Само ти мувај, има ко ће те ослободити.“
Онај енглески принчић, што је неки дан рођен уз онолику помпу, већ зарађује. Силне паре се слегле у касу само од продаје сувенира који су тим поводом начињени. Ето, код њих и новорођени принц зарађује а код нас, додуше старији, само троши!
Ово око реконструкције мало личи на оно „Ил нас бомбардујте, ил да кречимо“. Само да не буде „Џаба смо кречили“.
Кад би били мало реалнији политичари са простора бивше Југославије, морали би признати да је тадашња политика мање коштала и државу и народ. Онда, кад се Тити ћефне, или му наврати каква државничка делегација, он се попење на Брдо код Крања, у ладовину. Па поведе у њега госпоју, ил каку другу девојкару, нађе се ту и његова неизбежна свита и ето, све мирно од Бачке до Крања. А сад, као ово недавно кад су се тамо окупили, сјати се ту мноштво њих. Те био словеначки председник, наравно као домаћин, био и хрватски, разуме се као сусјед, био и босански зна се као комша, био и македонски као комшиче, био и црногорски као сусијед а био и српски као, наравно, блиски комшија. И сви они са својим свитама а било ту и којекојих страних и домаћих гостију. Гунгула. И сви се међусоно љубили. Ајд што су се љубили ал што нису признали да су у Титино доба потајно прижељкивали да се и они ту попењу. И ето, тек сад им успело.
У једном хрватском приморском градићу одборници променили име улице која се до тада звала Фрање Туђмана. У образложењу су навели да је први председник, тамо њихове, независне државе Хрватске, приватизацијском пљачком осиромашио хрватски народ и нанео му највећу штету. А које ми сад у Србији улице да мењамо. Само не оне које су већ приватизоване.
Ако неће замерити они што стално другима замерају, мора се признати да је у Србији слобода скупа. Ето, на пример, онај мучени Мишковић, који нам је напоотварао којекаквих дућана и фирми, е он је слободу, и то условну, платио 12 милиона евра. Одакле том поштеном човеку толике паре, то је неко друго питање, ал дали се за те паре могао подићи какав мост или изградити школа, болница... е то је неко треће питање. Слобода је ипак најпреча. Нарочито кад се добро плати.
Многи гледаоци домаћих телевизија питају се ових дана каква је то порука, или што би се школсски рекло наравоученије, то што су све медијске куће усликале Мишковића дан после изласка из затвора и приказале га по свим могућим екранима као принца од „Делте“. Да ли то код нас важи девиза „Само ти мувај, има ко ће те ослободити.“
Онај енглески принчић, што је неки дан рођен уз онолику помпу, већ зарађује. Силне паре се слегле у касу само од продаје сувенира који су тим поводом начињени. Ето, код њих и новорођени принц зарађује а код нас, додуше старији, само троши!
Најновији број
25. април 2024.
