СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
„ПАРИЗ“ У ИМЕ НАРОДА...
Након погибије Јанка Гроздића 1941. године на самом почетку рата посао у хотелу „Париз“ наставио је његов наследник Петко Гроздић.
Живот у окупираном Шапцу био је тежак. Све активности у граду биле су под строгом контролом Немаца. По њиховој наредби биоскоп ,,Париз“ морао је да повремено ради из два разлога: да би Немци показали како ,,нису окупатори“, а други, како би се пре филма приказивали њихови пропагандни филмски журнали (УФА). Петку се то није свиђало али када му је цев немачког пиштоља стављена на чело био је присиљен да извршава њихова наређења.
У фебруару 1999. године водио сам разговор са старим шабачким кино - оператером Лазаром Грујићем Лалом који ми је дао податке о раду биоскопа ,,Париз“ у послератном периоду. Петко Гроздић је за време рата на таван биоскопа сакрио један филм од Немаца. По њиховом наређењу на таванима се морао држати песак у посудама за потребе гашења у случају пожара. Петко је металне кутије са филмом сакрио у тај песак и извадио га након ослобођења 1944. године. Био је то филм ,,Грбоња витез лагардер“. У биоскопу ,,Париз“ приказао га је кино оператер Панта Борђошки. Сала и балкон биоскопа били су препуни посетилаца. Претила је опасност да се балкон сруши под теретом публике. Представа је била бесплатна и Шапчани су препунили биоскопску салу. Петко је морао да закаже и дневну представу како би што већи број Шапчана могао да види филм. Трајало је то неколико дана све док из Београда није стигло наређење да се филм преда у Београд. После тога Петко долази под удар нових власти.
Ево завршних редова једног од документа који сам добио у ,,Међуопштинском историјском архиву Шабац“. У њему се наводи: ,,У ИМЕ НАРОДА. Извршном пресудом окружног суда у Шапцу 2-23/46 од 1. јуна 1946. год. осуђени су Петко и Мара уд. Гроздић на конфискацију биоскопа ,,Париз“ ““тон апаратуре као и припадајући инвентар у корист државе ФНРЈ...Смрт фашизму-Слобода народу! Срески суд у Шапцу 18. августа 1946. год. П-643/46 Судија Тихомир Марјановић“. Овом пресудом Мара и Петко су изгубили све оно што је бивши власник биоскопа Јанко Гроздић стекао и уложио у хотел ,,Париз“.
Тако је ,,Париз“ постао народни. Архивска документа говоре како је изгледао и шта се од инвентара налазило у хотелу ,,Париз“. Биоскоп је престао да ради а у просторије на спрату хотела Стамбени одсек уселио је два грађанина Шапца а некадашња кафана и пивница хотела дати су у закуп Богосаву Матићу. Зграда хотела већ је почела да пропада. Фотографски атеље Илије Живојиновића био је срушен и некадашњи ,,шабачки храм културе и забаве“ полако је пропадао. Очигледно је било најважније конфисковати га, па нека и пропадне. Тек након десет година формирано је предузеће са називом ,,Урдужење биоскопа Касина и Париз“ чији је директор био Милутин Милунић који је 1930. године био власник биоскопа ,,Аполо“ у хотелу ,,Бристол“ који се налазио на простору данашње нове робне куће. Двоје излазних врата премештено је на супротну страну биоскопске дворане према данашњој згради поште а у просторијама некадашње пивнице прорадила је официрска менза. На биоскопском репертоару највише је било каубојских филмова док је у салу допирао мирис јела из мензе. Било је то време индијанаца и каубоја. Биоскоп је имао две кино апаратуре и није било пауза током филма. Доласком синемаскоп филмова 1957. године бочни делови балкона срушени су и остао је само средишњи део. Први филм приказан на широком биоскопском платну био је ,,Кармен Џонс“ а радници у биоскопу (,,филмаџије“ ) били су Панта Борђошки, Лазар Грујић, Александар Клас, Марко Петровић, Видосав Ковачевић Парић и они што нису хтели да нас пусте у биоскоп без улазнице.
Хотел ,,Париз“ срушен је 1962/63. године и данас је на том простору стара робна кућа, тачније ,,Кинеска робна кућа“. То је кратак историјат ,,центра света“ старих Шапчана. Остала је носталгија и сећања која полако бледе.
Драгутин Драган Петровић
Живот у окупираном Шапцу био је тежак. Све активности у граду биле су под строгом контролом Немаца. По њиховој наредби биоскоп ,,Париз“ морао је да повремено ради из два разлога: да би Немци показали како ,,нису окупатори“, а други, како би се пре филма приказивали њихови пропагандни филмски журнали (УФА). Петку се то није свиђало али када му је цев немачког пиштоља стављена на чело био је присиљен да извршава њихова наређења.
У фебруару 1999. године водио сам разговор са старим шабачким кино - оператером Лазаром Грујићем Лалом који ми је дао податке о раду биоскопа ,,Париз“ у послератном периоду. Петко Гроздић је за време рата на таван биоскопа сакрио један филм од Немаца. По њиховом наређењу на таванима се морао држати песак у посудама за потребе гашења у случају пожара. Петко је металне кутије са филмом сакрио у тај песак и извадио га након ослобођења 1944. године. Био је то филм ,,Грбоња витез лагардер“. У биоскопу ,,Париз“ приказао га је кино оператер Панта Борђошки. Сала и балкон биоскопа били су препуни посетилаца. Претила је опасност да се балкон сруши под теретом публике. Представа је била бесплатна и Шапчани су препунили биоскопску салу. Петко је морао да закаже и дневну представу како би што већи број Шапчана могао да види филм. Трајало је то неколико дана све док из Београда није стигло наређење да се филм преда у Београд. После тога Петко долази под удар нових власти.
Ево завршних редова једног од документа који сам добио у ,,Међуопштинском историјском архиву Шабац“. У њему се наводи: ,,У ИМЕ НАРОДА. Извршном пресудом окружног суда у Шапцу 2-23/46 од 1. јуна 1946. год. осуђени су Петко и Мара уд. Гроздић на конфискацију биоскопа ,,Париз“ ““тон апаратуре као и припадајући инвентар у корист државе ФНРЈ...Смрт фашизму-Слобода народу! Срески суд у Шапцу 18. августа 1946. год. П-643/46 Судија Тихомир Марјановић“. Овом пресудом Мара и Петко су изгубили све оно што је бивши власник биоскопа Јанко Гроздић стекао и уложио у хотел ,,Париз“.
Тако је ,,Париз“ постао народни. Архивска документа говоре како је изгледао и шта се од инвентара налазило у хотелу ,,Париз“. Биоскоп је престао да ради а у просторије на спрату хотела Стамбени одсек уселио је два грађанина Шапца а некадашња кафана и пивница хотела дати су у закуп Богосаву Матићу. Зграда хотела већ је почела да пропада. Фотографски атеље Илије Живојиновића био је срушен и некадашњи ,,шабачки храм културе и забаве“ полако је пропадао. Очигледно је било најважније конфисковати га, па нека и пропадне. Тек након десет година формирано је предузеће са називом ,,Урдужење биоскопа Касина и Париз“ чији је директор био Милутин Милунић који је 1930. године био власник биоскопа ,,Аполо“ у хотелу ,,Бристол“ који се налазио на простору данашње нове робне куће. Двоје излазних врата премештено је на супротну страну биоскопске дворане према данашњој згради поште а у просторијама некадашње пивнице прорадила је официрска менза. На биоскопском репертоару највише је било каубојских филмова док је у салу допирао мирис јела из мензе. Било је то време индијанаца и каубоја. Биоскоп је имао две кино апаратуре и није било пауза током филма. Доласком синемаскоп филмова 1957. године бочни делови балкона срушени су и остао је само средишњи део. Први филм приказан на широком биоскопском платну био је ,,Кармен Џонс“ а радници у биоскопу (,,филмаџије“ ) били су Панта Борђошки, Лазар Грујић, Александар Клас, Марко Петровић, Видосав Ковачевић Парић и они што нису хтели да нас пусте у биоскоп без улазнице.
Хотел ,,Париз“ срушен је 1962/63. године и данас је на том простору стара робна кућа, тачније ,,Кинеска робна кућа“. То је кратак историјат ,,центра света“ старих Шапчана. Остала је носталгија и сећања која полако бледе.
Драгутин Драган Петровић
Најновији број
25. април 2024.
