СРПСКА СТРАДАЊА У ВЕЛИКОМ РАТУ
ВЕЛИКЕ БИТКЕ И СТРАДАЊА 1914. -1915. ГОДИНЕ
Текст је из књиге Петра Берића и Драгана Јосиповића Мачвани у Балканским ратовима и Првом светском рату (1912-1918)
Српски народ је у Првом светском рату поднео велике жртве. Изгубљени су животи многих српских ратника, опустошени и попаљени градови и села, а страдало је поред војника и много жена, деце и стараца, највише у ратним 1914. и 1915. години. Иако бројно мали, српски народ је показао изузетну храброст и пожртвованост у ослободилачким ратовима које је водио против великих сила, али је притом у великој мери смањен и број његових становника.
Србија је у Првом светском рату изгубила укупно око 1.240.000 људи, од којих око 400.000 војника и око 840.000 цивилног становништва. С обзиром да је у рат ушла са укупно 4.500.000 становника, јасно је да су губици били огромни и међу највећим од свих земаља које су у њему учествовале.
Ратна 1914. година и велике битке које је српска војска водила ““ Церска битка, Битка на Дрини, Колубарска битка ““ пронеле су славу српског оружја, али су на ратишту многи српски војници изгубили своје животе. Разорени су и опустошени многи српски градови и села, а непријатељски војници су извршили много злочина над цивилним становништвом. Ратници погинули у Церској бици сахрањени су у спомен-костурници у селу Текеришу. Страдалим српским војницима у Бици на Дрини споменици су подигнути на Мачковом камену, Гучеву и пољу Легету, док је српским ратницима погинулим у Колубарској бици подигнута Спомен-црква у Лазаревцу, као и Споменик 1.300 каплара на Рајцу.
Српска војска је у ратној 1914. години, у три велике битке против аустроугарских армија ““ на Церу, Дрини и Колубари, имала поред великог броја погинулих ратника, и много рањеника. Само у Церској бици рањено је око 12.000 српских војника, који су смештени највећим делом у болницу у Ваљеву, али и у неким другим градовима. У току друге аустроугарске офанзиве, у бојевима на Гучеву и Мачковом камену, број рањеника се већ повећао на око 25.000. Болница у Ваљеву није располагала са довољно постеља и лекара, а у њој су се прикупљали сви рањеници и обављане хируршке интервенције.
Велики број рањеника и лоши санитарни услови омогућили су појаву епидемије пегавог тифуса и других заразних болести.
Неколико десетина хиљада заробљених аустроугарских војника, смештених у тој болници, још више су погоршали стање у њој и Ваљево је постало станиште заразе, јер су заробљени непријатељски војници и донели заразу, а и преносили је на остале болеснике и цивилно становништво. Епидемија се највише ширила по завршетку Колубарске битке. Број оболелих се постепено повећавао и епидемија је престала тек у мају 1915. године. Тачан број оболелих од епидемије пегавог тифуса није познат, а процењује се да је од њега умрло око 35.000 војника, док је са цивилним становништвом тај број око 150.000 људи.
Повлачење српске војске, крајем 1915. и почетком 1916. године, после заједничког напада Аустро-Угарске, Немачке и Бугарске, спада у најдраматичније и најтрагичније догађаје у историји српског народа. Све српске армије повукле су се са територије Србије и преко Црне Горе и Албаније на албанско приморје, одакле су превезене савезничким лађама на грчко острво Крф, а знатно мањи део у северну Африку (у Бизерту и друге градове).
Страдања српских војника при одступању кроз Албанију била су велика, а албанске гудуре и мочваре постале су њихова масовна гробница. Процењује се да је приликом повлачења кроз Црну Гору и Албанију, српска војска изгубила око 143.000 људи, а острво Крф, на коме је извршен прихват те војске и њено лечење и опоравак, војници су назвали „Острво спаса“. Превоз српске војске и избеглица са јадранског приморја у Албанији на острво Крф извршен је савезничким транспортним бродовима и отпочео је у другој половини јануара 1916. године и затим настављен у фебруару. На Крф је превезено укупно око 140.000 војника, а у Албанији је остало само 12.000 војника Коњичке дивизије у Валони, који су превезени у марту 1916. године. На Крфу је велики број српских војника поумирао због претходног дугог гладовања и исцрпљености. У Сан Матијасу (Агиос Матеосу), на Крфу, подигнут је 1916. године споменик умрлим војницима Дринске дивизије.
Најтежи болесници и рањеници са Крфа су превожени на каменито острво Видо у крфском каналу, које су српски војници, због масовног умирања оних који су на њега одвезени, назвали „Острво смрти“. На острву Видо сахрањено је 1.200 војника, али пошто на острву више није било места, умрли српски војници су преношени чамцима до француског санитарног брода, а одатле су одношени на отворено море где су сахрањивани у „Плаву гробницу“. На острву Видо, по завршетку рата, подигнут је маузолеј у који су смештени посмртни остаци српских војника сахрањених на самом острву, као и војника раније сахрањених у српским логорима на Крфу.
Србија је у Првом светском рату изгубила укупно око 1.240.000 људи, од којих око 400.000 војника и око 840.000 цивилног становништва. С обзиром да је у рат ушла са укупно 4.500.000 становника, јасно је да су губици били огромни и међу највећим од свих земаља које су у њему учествовале.
Ратна 1914. година и велике битке које је српска војска водила ““ Церска битка, Битка на Дрини, Колубарска битка ““ пронеле су славу српског оружја, али су на ратишту многи српски војници изгубили своје животе. Разорени су и опустошени многи српски градови и села, а непријатељски војници су извршили много злочина над цивилним становништвом. Ратници погинули у Церској бици сахрањени су у спомен-костурници у селу Текеришу. Страдалим српским војницима у Бици на Дрини споменици су подигнути на Мачковом камену, Гучеву и пољу Легету, док је српским ратницима погинулим у Колубарској бици подигнута Спомен-црква у Лазаревцу, као и Споменик 1.300 каплара на Рајцу.
Српска војска је у ратној 1914. години, у три велике битке против аустроугарских армија ““ на Церу, Дрини и Колубари, имала поред великог броја погинулих ратника, и много рањеника. Само у Церској бици рањено је око 12.000 српских војника, који су смештени највећим делом у болницу у Ваљеву, али и у неким другим градовима. У току друге аустроугарске офанзиве, у бојевима на Гучеву и Мачковом камену, број рањеника се већ повећао на око 25.000. Болница у Ваљеву није располагала са довољно постеља и лекара, а у њој су се прикупљали сви рањеници и обављане хируршке интервенције.
Велики број рањеника и лоши санитарни услови омогућили су појаву епидемије пегавог тифуса и других заразних болести.
Неколико десетина хиљада заробљених аустроугарских војника, смештених у тој болници, још више су погоршали стање у њој и Ваљево је постало станиште заразе, јер су заробљени непријатељски војници и донели заразу, а и преносили је на остале болеснике и цивилно становништво. Епидемија се највише ширила по завршетку Колубарске битке. Број оболелих се постепено повећавао и епидемија је престала тек у мају 1915. године. Тачан број оболелих од епидемије пегавог тифуса није познат, а процењује се да је од њега умрло око 35.000 војника, док је са цивилним становништвом тај број око 150.000 људи.
Повлачење српске војске, крајем 1915. и почетком 1916. године, после заједничког напада Аустро-Угарске, Немачке и Бугарске, спада у најдраматичније и најтрагичније догађаје у историји српског народа. Све српске армије повукле су се са територије Србије и преко Црне Горе и Албаније на албанско приморје, одакле су превезене савезничким лађама на грчко острво Крф, а знатно мањи део у северну Африку (у Бизерту и друге градове).
Страдања српских војника при одступању кроз Албанију била су велика, а албанске гудуре и мочваре постале су њихова масовна гробница. Процењује се да је приликом повлачења кроз Црну Гору и Албанију, српска војска изгубила око 143.000 људи, а острво Крф, на коме је извршен прихват те војске и њено лечење и опоравак, војници су назвали „Острво спаса“. Превоз српске војске и избеглица са јадранског приморја у Албанији на острво Крф извршен је савезничким транспортним бродовима и отпочео је у другој половини јануара 1916. године и затим настављен у фебруару. На Крф је превезено укупно око 140.000 војника, а у Албанији је остало само 12.000 војника Коњичке дивизије у Валони, који су превезени у марту 1916. године. На Крфу је велики број српских војника поумирао због претходног дугог гладовања и исцрпљености. У Сан Матијасу (Агиос Матеосу), на Крфу, подигнут је 1916. године споменик умрлим војницима Дринске дивизије.
Најтежи болесници и рањеници са Крфа су превожени на каменито острво Видо у крфском каналу, које су српски војници, због масовног умирања оних који су на њега одвезени, назвали „Острво смрти“. На острву Видо сахрањено је 1.200 војника, али пошто на острву више није било места, умрли српски војници су преношени чамцима до француског санитарног брода, а одатле су одношени на отворено море где су сахрањивани у „Плаву гробницу“. На острву Видо, по завршетку рата, подигнут је маузолеј у који су смештени посмртни остаци српских војника сахрањених на самом острву, као и војника раније сахрањених у српским логорима на Крфу.
Петар Берић
Најновији број
19. јун 2025.
