ЦРКВА ПУНА СВЕТА

А спремаш ли ти нама што год вечере, Марко? - пита поп Раћа.
Спремам, попо. Ево јањца, ваља роба из тавнице.
Ко ће редити?
Звао сам Дишу.
Је ли спремно све у цркви?
Јесте, попо.
Твоја „чреда“ би оче Стеване? - упита поп Теша.
Моја.
Па готово нека звони. Сунце је на заранцима.
Може.
У тај пар ето ти поп Ђорђа. Врло је интересантно одело тадашњих свештеника. Права униформа био је гуњ, ресаник и чита. Остало је одело било као у обичних људи: гуњ, чакшире опанци итд.
Марко посла Крсмановог дечка по Дишу, да се за вечеру побрине, а он са својим Живојином оде да огласи „вечерње“.

II

Те године беху наместили звона на звоник. Јекну звоно, а јасни звук његов разлеже се по шумовитој, равној Мачви.
Свештеници се прекрстише...
Дођоше и поп Станојло и поп Живко.
- Слушај како се ори! - рече поп Теша.
Поп Раћа се прекрсти.
- Хвала ти, Господе, кад дочекасмо да нам звоно зазвони!... Знаш ли ти да ми у срцу звони!...
И уђоше у цркву по реду и старешинству.
За свештеницима уђе учитељ с ђацима, па онда сељаци који се беху искупили на глас звона.
Тишина завлада. А ту тишину прекиде један срдачан глас говорећи свете речи:
„Благословен Бог наш всегданин и присно и век веков.“
„Амин“ - јекнуше дечји гласови.
И отпоче вечерња молитва. По оним лицима, по гласу, могло се видети да је све то од срца... Плавичасти димови тамњана замирисаше и напунише храм божји мирисом... Песма црквена јекну па се разлеже по порти око цркве.
- По свршеној молитви људи стајаху мирно очекујући да свештеници целују икону, па онда и они.
И они, два и два, целиваше икону и изидоше из цркве поздрављајући један другог са:
- Добро вече! - На здравље молитва!
Учитељ им приђе руци и затражи благослова.
- Бог те благословио! - рече поп Теша. - Бадава!... Срем па - Срем! Ејвала ти мајци!
Учитељ беше родом из Срема а био је одличан појац.
Бимбаша Сима Катић приђе им такође руци?
- Велиш, оче Тешко, о песми учитељевој?
- Ја.
- Света сам прошао доста, али оваке песме нисам чуо!...
Катић је био један од највећих приложника црквених. Он је купио и једно звоно. А сем тога то беше чувен човек у устанку. Па кад се још узме у рачун да је и доста света прошао - онда његова хвала вредела је много.
Учитељ беше до неба.
Хвала вам! - рече.
Гледај, па нам и децу поучи!
Нећу труда зажалити!...
Да седнемо мало, људи - рече поп Теша.
И заседоше за једну совру.
- Не би згорег било по једну ракију - упита Катић.
- Не би. - рекоше свештеници. Катић посла кући те донеше једну чутуру препеченице из његове качаре.
Прекрстише се, попише по један гутљај, па се разиђоше. Осташе само попови с учитељем.