ЗАСНИВАЊЕ И КОРИШЋЕЊЕ СЕЈНИХ ТРАВЊАКА
ИЗВОР КВАЛИТЕТНЕ СТОЧНЕ ХРАНЕ
Производња сточне хране на сејним травњацима у нашој земљи доживела је процват крајем шездесетих година прошлог века. Највећи значај имали су у брдско-планинским подручјима, посебно на нагибима и лакшим земљиштима, где су одиграли одлучујућу улогу у заштити земљишта од ерозије. У низијском подручју сејни травњаци заузимају граничне типове земљишта као што су псеудоглеј, слатине, јаче опоздољене гајњаче и смонице или терене са високим нивоом подземних вода
У нашим условима углавном се користе луцерка, црвена детелина и жути звездан. Сејани травњаци, поред чистих усева легуминоза, могу да обезбеде најквалитетнију кабасту сточну храну. Квалитет биљне масе зависи од састава врста, посебно од удела легуминозних биљака у биомаси, фазе развића биљака, ђубрења, начина конзервисања и искоришћавања, итд. Посебан значај, када је у питању квалитет биљне масе на травњацима имају легуминозне биљке. Високим садржајем протеина, минерала и каротина оне су одлична допуна травним врстама које имају нижи садржај протеина, али су богате угљеним хидратима. Правилно избалансираним односом трава и легуминоза у смеши животиња обезбеђује се квалитетан оброк и са аспекта енергетских и протеинских потреба ““ истиче дипл. инж. ратарства Гордана Рехак из Пољопривредне саветодавне и стручне службе Шабац.
Пре сетве травно-легуминозних смеша земљиште је потребно очистити од коровских врста. Најбоље применом тоталних хербицида. Неопходно је извршити добру и благовремену припрему земљишта.
- Основна обрада, орање земљишта, треба да буде што дубља и обавезно у јесен. Уколико се она обави ваљано и на време предсетвена припрема у пролеће може се обавити само употребом сетвоспремача, док је у супротном неопходно тањирање. Земљиште треба да буде што ситније с обзиром да се ради о ситнозрним врстама. Након слегања земљишта сетва се обавља житним сејалицама. После је обавезно ваљање. Код нас се у пракси највише користи пролећни рок сетве и то крајем марта и почетком априла за низијска подручја, а нешто касније у брдским и брдско-планинским подручјима. Мање се практикује јесењи рок који пада крајем августа и почетком септембра. Када постоје повољни услови, а то значи довољно влаге или могућност за наводњавање, треба што више користити летње-јесењу сетву јер се смањује могућност закоровљавања земљишта, биљке се боље укорењавају, а у наредној години је боља експлоатација. Код пролећне сетве губи се први откос који чини 40 до 70 одсто приноса у зависности од надморске висине ““ истиче Рехакова.
Како се травњаци најчешће заснивају ван плодореда на сиромашним, киселим, плићим и склетоидним земљиштима неопходно је ђубрење. У случају ако долази после кромпира, због његовог најчешће обилног ђубрења, норма хранива може битно да се редукује или чак изостави али само у години заснивања.
- Врсте и количина ђубрива морају се стално прилагођавати новонасталом стању. Суштина је у томе да се ђубрење подреди легуминозној компоненти како би она што дуже остала у смеши. У години заснивања највећа пажња се мора поклонити фосфору или калијуму тако да не треба да прелазе 60 килограма по хектару. Азот као одлучујуће храниво у производњи вегетативне масе у првој етапи треба врло опрезно дозирати како би се стимулисао развој травних компоненти у мери која неће утицати на потискивање легуминоза. Однос азота према фосфору и калијуму може да буде као код природних травњака 2-3:1, тј. 30 до 50 килограма по хектару у години заснивања, а у наредним, зависно од ботаничког састава, 40-80-100 килограма по хектару.
Пре сетве травно-легуминозних смеша земљиште је потребно очистити од коровских врста. Најбоље применом тоталних хербицида. Неопходно је извршити добру и благовремену припрему земљишта.
- Основна обрада, орање земљишта, треба да буде што дубља и обавезно у јесен. Уколико се она обави ваљано и на време предсетвена припрема у пролеће може се обавити само употребом сетвоспремача, док је у супротном неопходно тањирање. Земљиште треба да буде што ситније с обзиром да се ради о ситнозрним врстама. Након слегања земљишта сетва се обавља житним сејалицама. После је обавезно ваљање. Код нас се у пракси највише користи пролећни рок сетве и то крајем марта и почетком априла за низијска подручја, а нешто касније у брдским и брдско-планинским подручјима. Мање се практикује јесењи рок који пада крајем августа и почетком септембра. Када постоје повољни услови, а то значи довољно влаге или могућност за наводњавање, треба што више користити летње-јесењу сетву јер се смањује могућност закоровљавања земљишта, биљке се боље укорењавају, а у наредној години је боља експлоатација. Код пролећне сетве губи се први откос који чини 40 до 70 одсто приноса у зависности од надморске висине ““ истиче Рехакова.
Како се травњаци најчешће заснивају ван плодореда на сиромашним, киселим, плићим и склетоидним земљиштима неопходно је ђубрење. У случају ако долази после кромпира, због његовог најчешће обилног ђубрења, норма хранива може битно да се редукује или чак изостави али само у години заснивања.
- Врсте и количина ђубрива морају се стално прилагођавати новонасталом стању. Суштина је у томе да се ђубрење подреди легуминозној компоненти како би она што дуже остала у смеши. У години заснивања највећа пажња се мора поклонити фосфору или калијуму тако да не треба да прелазе 60 килограма по хектару. Азот као одлучујуће храниво у производњи вегетативне масе у првој етапи треба врло опрезно дозирати како би се стимулисао развој травних компоненти у мери која неће утицати на потискивање легуминоза. Однос азота према фосфору и калијуму може да буде као код природних травњака 2-3:1, тј. 30 до 50 килограма по хектару у години заснивања, а у наредним, зависно од ботаничког састава, 40-80-100 килограма по хектару.
О. Гавриловић
Најновији број
25. април 2024.
