ОСТВАРЕЊЕ ДЕЧАЧКИХ СНОВА

Много је оних који су као мали маштали о томе да запливају са делфинима. Ипак, мало је оних којима се тај сан остварио. Средином јануара наш суграђанин Марко Јовановић обрео се у Египту, тачније, у дубинама Црвеног мора.
Марко се роњењем бави две године. Полако је ово интересовање прерасло из рекреативног у професионално. Још увек нема инструкторски сертификат, па за сада помаже људима у обуци.
До сада је ронио у Грчкој и Црној Гори. Египат је, каже, највише желео да посети јер је за овај спорт најживописнији.
-Сакупило се пар другара и преко агенције је пут организовала Ивана Станишић, Шаочанка која се такође бави роњењем и која често прави овакве аранжмане, који су приступачни. Ишло је нас пет. Били смо у Хургади, у хотелу, али смо доста упознавали град. Највише времена смо провели са једним мештанином и његовом женом која је из Словеније. Тако смо доста упознали и њихову културу. Не може се поредити са оним што се види на телевизији, прича Марко.
Ово летовање у јануару је трајало седам дана. Главни циљ пута су испунили. Делфине су видели последња два дана, мада ајкуле, иако су тражили нису нашли.
-Где год погледаш у води, неко биће прође поред. Мале и веће рибе, раже... Први пут када смо видели делфине било их је тридесетак. Други пут их је било баш много. Играли су се у групама. Осећај је тешко описати. То је нешто што сви желе као деца. Прво прилазе бојажљиво, али се касније опусте. Мада су на људе већ навикли. Веома су заштићени и, у принципу, није препоручљиво ни дирати их, али наравно да их нико неће отерати када дођу и желе да се играју са вама. Ајкуле смо, на жалост, безуспешно тражили, каже Марко и у шали додаје да то нису оне опасне, него белорепе, које у принципу не нападају људе, а и да их је било више у води, па да су биле мање шансе да би ухватиле баш њега.
Објашњава да су ронили до 40 метара дубине, али да је оно најлепше што има да се види на 20 метара, јер је ту највише живог света и има највише светла. Каже да што се дубље спушта има мање светла и мање може да се остане под водом.
Планира да се у Египат врати поново у априлу, јер сада није имао времена за различите излете и екскурзије. Ипак, да не буде да је све тако бајковито, Марко највеће примедбе има на храну.
-За доручак пиринач, за ручак пиринач, на броду пиринач, и поврће. Пиринач са циметом, или са птичијим језицима, који са задовољством нисам пробао. Док се вратиш кући заволиш пиринач. Буде и меса, али у траговима. Најсигурније ми је било да једем воће.
Такође, чудни су и египатски саобраћајни прописи. Каже да је посебна авантура возити се таксијем. Иако је вожња веома јефтина, цена мора да се договори унапред, иначе се може десити да вам узму и српске динаре. После првих искустава нико више није смео да седне напред из страха где ће ударити.
-Прошле године је донет нов Закон о саобраћају којим је деци испод 15 година забрањено да возе такси. Раније су могли од 12. Имају и неколико семафора у граду, мада их нико не поштује, а у кружном току свако вози на своју страну. Међутим, ни једном судару нисмо присуствовали. Да не буде да саобраћајних прописа нема, најстроже се кажњава невезивање појаса, прича Марко.
Оно што му је још било занимљиво су улични продавци, који свима покушавају да продају све. Каже да их је тешко игнорисати.
Роњење није спорт о коме се много зна код нас, мада у Србији има вероватно више ронилаца него што се мисли. Десетак Шапчана се бави овим, а највише је ронилаца из Београда. Марко каже да старинско ограничење не постоји, а да има и терапеутска дејства, наиме, регулише дијабетес и одлично је за оне који имају проблеме са синусима.
-Рекреативно бављење овим спортом није скупо, јер се опрема изнајмљује за око 50 евра за седам дана. Када се заврши базен моћи ћемо да формирамо клуб водених спортова. Људи су скептични када се помене роњење у базену, али тако мора да буде на почетку. Да би неко ушао у отворену воду мора прво да се навикне. До сада смо лети били на Шљункари. За оне који уче није битно где ће стећи искуство, да би касније могли да уживају на мору.
Како се од роњења не може живети код нас, Марко је ишао у Италију на обуку и семинаре за сервисирање ронилачке опреме. Тренутно у Србији постоји само један овакав сервис.
Наши читаоци су о Марку већ имали прилику да читају. Његова велика љубав је и украшавање мотора. Овим се бави и даље, али каже да је посла јако мало.
Маркова жеља је да рони и у базену са ајкулама који постоји у Турској. Препричао нам је и искуство једног свог друга.
-Није знао енглески и док су објашњавали да сачекају док не нахране ајкуле, он је ушао у воду. Почео је да јури ајкуле и оне су прво бежале, али је једну ухватио за реп и повредио руку. Када су осетиле крв, ајкуле су почеле да јуре њега...
Марко напомиње да ова прича има срећан крај, те да је друг успео да из базена искочи на време.