ПРИЧА О ЗОРАНУ И НИНИ ЋОСИЋ
СРЕЋНИ ЉУДИ
Да срећа није „лепа само док се чека“ него је још лепша кад се живи, постоје ретки примери који то доказују и успокојавају човека, а врата наде држе отвореним. Далеко од потребе да тумачимо изнова злорабљену Толстојеву реченицу, налазимо да је срећа, као и несрећа, заразна али је, за разлику од ње, потпуно једноставна.
Глумац Народног позоришта у Београду Зоран Ћосић и његова супруга Нина, обоиста Симфонијског оркестра РТС, упознали су се на Академији уметности у Новом Саду. Зоран је тада био апсолвент глуме, а Нина студент прве године на музичком одсеку.
- Једног дана сам се вратио у своју учионицу по ствари које сам заборавио и затекао једну девојку са чудним инструментом за који тад нисам знао како се зове. Она је свирала, ја сам јој се овлаш јавио, али, оно чега се и данас сећам и негујем у себи то сећање је да сам помислио да ћу са том девојком имати нешто врло озбиљно у животу.
Нису се чула звона ни фанфаре, нису севале варнице и пуцали ватромети како се то обично дешава у нашим фантазијама и представама о надолазећој љубави.
- Кад сам први пут видела Зорана помислила сам, не знам ни зашто, ни откуда - „Ја ћу се удати за овог човека“. После неколико месеци срели смо се на некој журци, седели једно до другог и обоје били блокирани, нисмо могли да комуницирамо. По повратку, пошто смо становали у истом крају, Зоран ме је пратио до куће, а с обзиром да нисмо могли да причамо, певали смо. Данима се то понављало, ишли смо једно поред другог и певали.
После неколико спонтаних „концерата“, појавила се чаролија „која се сваким даном појачавала и ширила и страх да се, не дај Боже, неким превременим или погрешним гестом не поквари“.
Једне вечери, руке су се среле, уз песме Неше Галије. Од тада су заједно. Све је ишло својим током, постепено. После неколико година су се верили, потом венчали, „добили“ прво Ангелину, пса који је дуго био члан породице, онда је дошао син Јеврем који сада има четрнаест година и намерава да постане џез гитариста и ћерка Наталија (једанаест) која машта да постане молекуларни биолог.
- Није увек ишло све лако, било је успона и падова као у сваком односу, што је природно и здраво, кључ је у разумевању и подршци коју дајемо једно другом. Знамо када је неопходно да једно подметне леђа да би помогло другом и да прећути кад је потребно, свесно да је у питању тренутно стање, а не базичан проблем. Не разумем зашто људи мисле да би требало да се свађају.
Постоји још нешто у вези са срећом ““ она не може да се сакрије. Људи који их познају, често их питају у чему је тајна.
- Ми то не знамо и не бавимо се тим, човек треба да ужива у томе што има, да то поштује и оплемењује. Можда је један од разлога што смо ми одрастали у идентичним породичним системима, у којима смо стекли неку врсту потенцијала за породицу. Оно што нам је као деци било познато, препознали смо једно у другом и наставили да негујемо.
Можда није случајно то што је Десимир Станојевић, познат по улози Вукашина Голубовића у телевизијској серији „Срећни људи“ такође глумац.
Понекад, у поређењу са другима, сами себи изгледају као „изроди или ванземаљци“, чак им буде и непријатно, јер, људи обично мисле да им је то што имају тек тако дато, „што није истина, ми смо на томе радили, посртали и устајали, али, са пуном свешћу да ми то хоћемо“. Према Зорановом мишљењу, то је, поред свега наведеног, и питање избора.
Овај пар разбија предрасуду да је уметницима тешко да живе заједно.
- Сличне су нам професије, имају нетипично радно време, обома је потребан простор за себе, тако да постоји обострано разумевање када је онај други у процесу. Приметила сам да то разумевање изостаје у браковима у којима је само једно уметник.
Однос који Ћосићи негују између себе, шири се и преноси на њихову децу и људе које сусрећу у пословном и приватном животу. Они нису благословени само породичном срећом, него су остварени уметници, свако у својој бранши.
Нина Ћосић је рођена у Нишу где је завршила нижу и средњу музичку школу. Након дипломирања на Академији уметности у Новом Саду у класи професора Љубише Петрушевског, запослила се у Симфонијском оркестру РТС на месту друге обое и енглеског рога. Добитница многобројних награда на републичким и савезним такмичењима, сарађивала је са готово свим оркестрима у земљи и региону. Поред честих солистичких и наступа у камерним саставима, последњих десетак година, са Борисом Пинговићем, Небојшом Дугалићем и Војиславом Савићем, учествује у популарном музичко-поетском кабареу „То су били дани“. У последње време пише кратке приче. „Лаж“ је ушла у збирку најлепших остварења са 13. конкурса за најкраћу причу, а „Загрљај“ у Зборник савремених љубавних прича.
Зоран Ћосић је рођен 12. маја 1967. године у Мионици. Студије глуме дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Петра Банићевића. Играо је у представама Српског народног позоришта у Новом Саду Народног позоришта у Сомбору, Суботици и Нишу. Године 1994., постао је стални члан Драме Народног позоришта у ком је до данас остварио бројне улоге. Играо је у три играна филма и неколико телевизијских серија и у представама „Звездара театра“ и „Мадленијаниума“. Аутор је позоришног комада за децу „Уплакана Катарина“, који су изводила позоришта из Београда, Ваљева, Алексинца, Сенте, Лазаревца и Сомбора. На позоришном фестивалу за децу „Фестић“ 1996. године, овај текст је жири прогласио за најбољи. Зоран је аутор и режисер монодраме „Акт“, за чије је извођење првакиња Народног позоришта у Београду Соња Кнежевић освојила „Златну колајну“ на Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну.
Ћосићи одушевили Шапчане
У оквиру новог циклуса „Читалиште“, у Културном центру у Шапцу, протеклог четвртка, Зоран и Нина Ћосић су, говором и музиком, представили „Приповетке једног каплара“. Реч је о пажљиво одабраним, мало познатим, Нушићевим причама из истоимене књиге о српско-бугарском рату, које су писане једноставно и потресно, са саосећањем према страдалима и антиратним ставом. Поетичне, духовите и трагичне ситуације и ликове, глумац је представио као приповедач, свесно бирајући да гледаоци, као и читаоци, сами креирају своје слике. Снажном утиску који је ова сведена представа оставила на Шапчане, Нина је допринела извођењем композиција Стевана Мокрањца и Јосифа Маринковића. Ово је први у низу заједничких пројеката добитне комбинације Ћосић.
Глумац Народног позоришта у Београду Зоран Ћосић и његова супруга Нина, обоиста Симфонијског оркестра РТС, упознали су се на Академији уметности у Новом Саду. Зоран је тада био апсолвент глуме, а Нина студент прве године на музичком одсеку.
- Једног дана сам се вратио у своју учионицу по ствари које сам заборавио и затекао једну девојку са чудним инструментом за који тад нисам знао како се зове. Она је свирала, ја сам јој се овлаш јавио, али, оно чега се и данас сећам и негујем у себи то сећање је да сам помислио да ћу са том девојком имати нешто врло озбиљно у животу.
Нису се чула звона ни фанфаре, нису севале варнице и пуцали ватромети како се то обично дешава у нашим фантазијама и представама о надолазећој љубави.
- Кад сам први пут видела Зорана помислила сам, не знам ни зашто, ни откуда - „Ја ћу се удати за овог човека“. После неколико месеци срели смо се на некој журци, седели једно до другог и обоје били блокирани, нисмо могли да комуницирамо. По повратку, пошто смо становали у истом крају, Зоран ме је пратио до куће, а с обзиром да нисмо могли да причамо, певали смо. Данима се то понављало, ишли смо једно поред другог и певали.
После неколико спонтаних „концерата“, појавила се чаролија „која се сваким даном појачавала и ширила и страх да се, не дај Боже, неким превременим или погрешним гестом не поквари“.
Једне вечери, руке су се среле, уз песме Неше Галије. Од тада су заједно. Све је ишло својим током, постепено. После неколико година су се верили, потом венчали, „добили“ прво Ангелину, пса који је дуго био члан породице, онда је дошао син Јеврем који сада има четрнаест година и намерава да постане џез гитариста и ћерка Наталија (једанаест) која машта да постане молекуларни биолог.
- Није увек ишло све лако, било је успона и падова као у сваком односу, што је природно и здраво, кључ је у разумевању и подршци коју дајемо једно другом. Знамо када је неопходно да једно подметне леђа да би помогло другом и да прећути кад је потребно, свесно да је у питању тренутно стање, а не базичан проблем. Не разумем зашто људи мисле да би требало да се свађају.
Постоји још нешто у вези са срећом ““ она не може да се сакрије. Људи који их познају, често их питају у чему је тајна.
- Ми то не знамо и не бавимо се тим, човек треба да ужива у томе што има, да то поштује и оплемењује. Можда је један од разлога што смо ми одрастали у идентичним породичним системима, у којима смо стекли неку врсту потенцијала за породицу. Оно што нам је као деци било познато, препознали смо једно у другом и наставили да негујемо.
Можда није случајно то што је Десимир Станојевић, познат по улози Вукашина Голубовића у телевизијској серији „Срећни људи“ такође глумац.
Понекад, у поређењу са другима, сами себи изгледају као „изроди или ванземаљци“, чак им буде и непријатно, јер, људи обично мисле да им је то што имају тек тако дато, „што није истина, ми смо на томе радили, посртали и устајали, али, са пуном свешћу да ми то хоћемо“. Према Зорановом мишљењу, то је, поред свега наведеног, и питање избора.
Овај пар разбија предрасуду да је уметницима тешко да живе заједно.
- Сличне су нам професије, имају нетипично радно време, обома је потребан простор за себе, тако да постоји обострано разумевање када је онај други у процесу. Приметила сам да то разумевање изостаје у браковима у којима је само једно уметник.
Однос који Ћосићи негују између себе, шири се и преноси на њихову децу и људе које сусрећу у пословном и приватном животу. Они нису благословени само породичном срећом, него су остварени уметници, свако у својој бранши.
Нина Ћосић је рођена у Нишу где је завршила нижу и средњу музичку школу. Након дипломирања на Академији уметности у Новом Саду у класи професора Љубише Петрушевског, запослила се у Симфонијском оркестру РТС на месту друге обое и енглеског рога. Добитница многобројних награда на републичким и савезним такмичењима, сарађивала је са готово свим оркестрима у земљи и региону. Поред честих солистичких и наступа у камерним саставима, последњих десетак година, са Борисом Пинговићем, Небојшом Дугалићем и Војиславом Савићем, учествује у популарном музичко-поетском кабареу „То су били дани“. У последње време пише кратке приче. „Лаж“ је ушла у збирку најлепших остварења са 13. конкурса за најкраћу причу, а „Загрљај“ у Зборник савремених љубавних прича.
Зоран Ћосић је рођен 12. маја 1967. године у Мионици. Студије глуме дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Петра Банићевића. Играо је у представама Српског народног позоришта у Новом Саду Народног позоришта у Сомбору, Суботици и Нишу. Године 1994., постао је стални члан Драме Народног позоришта у ком је до данас остварио бројне улоге. Играо је у три играна филма и неколико телевизијских серија и у представама „Звездара театра“ и „Мадленијаниума“. Аутор је позоришног комада за децу „Уплакана Катарина“, који су изводила позоришта из Београда, Ваљева, Алексинца, Сенте, Лазаревца и Сомбора. На позоришном фестивалу за децу „Фестић“ 1996. године, овај текст је жири прогласио за најбољи. Зоран је аутор и режисер монодраме „Акт“, за чије је извођење првакиња Народног позоришта у Београду Соња Кнежевић освојила „Златну колајну“ на Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну.
Ћосићи одушевили Шапчане
У оквиру новог циклуса „Читалиште“, у Културном центру у Шапцу, протеклог четвртка, Зоран и Нина Ћосић су, говором и музиком, представили „Приповетке једног каплара“. Реч је о пажљиво одабраним, мало познатим, Нушићевим причама из истоимене књиге о српско-бугарском рату, које су писане једноставно и потресно, са саосећањем према страдалима и антиратним ставом. Поетичне, духовите и трагичне ситуације и ликове, глумац је представио као приповедач, свесно бирајући да гледаоци, као и читаоци, сами креирају своје слике. Снажном утиску који је ова сведена представа оставила на Шапчане, Нина је допринела извођењем композиција Стевана Мокрањца и Јосифа Маринковића. Ово је први у низу заједничких пројеката добитне комбинације Ћосић.
М.Филиповић
Најновији број
16. мај 2024.
