ЧИЈИ ЈЕ СПОРТ РАГБИ

У „Гласу Подриња“ од пре месец дана, цела једна страна, седамнаеста са шест фотографија, посвећена је америчком фудбалу рагби који се по други пут јавља у Шапцу.
Из наднаслова и наслова види се да се ради о спорту који је „амерички производ“, тамо веома популаран и по карактеру одговара народу тог поднебља.
Код нас рагби се јавља двадесетак година уназад, и то више на силу, а мање из љубави према спорту да се млади нечим у животу баве.
Дуже време пратим скоро све спортске активности у Шапцу, па и шире, једном сам на Градском стадиону видео и рагби, па сам из тога закључио да сваки спорт има своје љубитеље према неким природним људским карактеристикама. Познато је, рецимо, да су за неке спортове заинтересовани млади људи који су по природи енергични, жустри, спремни на многе изазове, не презајући ни од каквих последица. Ту спадају рагби, бокс, кик бокс и слични. Чланови ових клубова за име свог клуба узимају имена која им у свему одговарају. За друге спортове, где није потребна жустрина и снага заинтересовани су млади где је више потребно елеганције, емоције, вештине, упорност и то све без последица по учеснике. Ту спада гимнастика, које скоро нема последњих година у Шапцу, затим пливање, уметничко клизање, стони тенис...
Сада да се вратим на рагби. Како је напред речено то је амерички спорт са свим карактеристикама народа тог поднебља. Нешто се не сећам да тај спорт у Европи има неко запажено место. Код нас, ето, неки људи, вероватно из љубави према спорту, себе су видели у америчком фудбалу.
Ни овај мој коментар, на несрећу, не може да се заврши а да се не помене политика. Ево како: Американци све своје активности користе да себе наметну свуда и свакоме. Ја ту не мрзим Американце, они раде свој посао како њима одговара, а други немају на то одговор. Овакав стил рада Американаца је одавно познат и само је један од „милион“ начина деловања Специјалног рата, такође њихов изум. Оснивање рагби клуба „Ајкуле“ у Шапцу и још неким градовима Србије за многе изгледа безазлено, јер се ради о спорту. Вероватно су тако мислили и оснивачи, али за неке друге је веома ефикасно. Верујем да су оснивачи мислили спортски најбоље.
Да се изјасним: оснивачи рагби клуба „Ајкуле“, које ја не познајем, највероватније су људи који воле спорт, па ето себе најбоље виде у рагбију. Не замерам им, али и они и сви други који на неки начин виде нешто у овом спорту као да је наше - немам савет да им дам. Али није лоше да они, и многи други виде који су наши спортови које нам доносе неки људи са стране. Да нам се много тога западног намеће у спорту види се и по кошарци коју десетак година цела Европа игра по америчким правилима. И сада када имамо све ово што је напред изнето поставља се питање чији је рагби спорт, амерички или наш. Ја без намере да било кога вређам само указује ко, шта и како у свету ради за остварење својих циљева.