ШАБАЧКА ОКРУЖНА БОЛНИЦА ОД 1885. ДО 1915.
УПРАВНИЦИ И ЛЕКАРИ
Квалитет сваке институције управо је пропорционалан вредношћу запослених појединаца у њој. Ова законитост важи и за шабачку Окружну болницу у њеном трајању у Кнежевини и Краљевини Србији од 1865. до 1915. године. Окружна болница у Шапцу одлуком Министарства унутрашњих дела и његовим Санитетским одељењем почела се градити 1865. године и свечано отворена 1866. године. Била је прва болница у Србији, грађена по европским архитетонским стандардима. Ко је у њој радио у тих првих педесет година, пре свега су били лекари и управници, покушаћемо да отмемо од заборава.
Др Антонио Гродер, о коме је више писано у прошлом броју, био је од оснивања први управник Окружне болнице у Шапцу од 1885 до 1881. године. После доктора Гродера, окружног физикуса, на функцији управника су га наслеђивали такође окружни физикуси: др М. Спиридоновић, др Н. Ђорић и др Т. Мирковић.
Управник, истовремено и окружни физикус, није могао оба посла успешно обављати, посебно што је везан за све послове у Округу, те су пацијенти у болници морали остајати сами. С тога се 1878. године из Шапца тражи хитно постављање „болничког ординаријуса“ и лекарског помоћника. Међу првим „помоћницима“ био је др Карло Сиберт. Од 1879. године до 1880. ординаријус је био др Михајило Ленчински из Херсена, Русија.
Осамдесетих година „привремени ординаријуси“ били су: др М. Новаковић и др Ј. Пелнарж. Од почетка марта 1889 до краја 1895. године на овом послу налазио се др Аврам Винавер (о коме је у прошлом броју писано).
Др Марија Вучетић - Прита у Шабац је дошла 1895. године. Она и њен супруг били су једини лекарски пар у Србији. У Шапцу се задржала само две године када је прешла у Београд, радећи као велики прегалац на здравственом просвећивању. За време Великог рата радила је у војном санитету. По преласку Албаније старала се о српској избеглој деци по Швајцарској и Француској. Добила је више домаћих и страних одликовања. После рата се бавила приватном лекрском праксом. Умрла је у Београду 1954. године. Њен наследник у Окружној болници у Шапцу био је др Милан Михаиловић, који је остао само годину дана јер је крајем 1897. године постављен за среског лекара у Обреновцу. У ратовима је учествовао у војном санитету. Умро од трбушног тифуса у Новом Пазару 1915. године.
Промовише се хируршко одељење
Др Чеда Михаиловић, лекар општине шабачке, био је током 1897. године „хонорарни ординаријус“ Окружне болнице. Од марта 1898. године др Петар Ђукић, такође општински лекар, остаће као ординаријус до 1902. године. У 1902. години, осим управника радио је др Андра Јовановић, као ординаријус и др Букић Пијаде, као лекарски помоћник. У 1904. години ординаријус је био др Драгутин Марковић, а лекарски помоћник др Александар Радосављевић, касније професор Медицинског факултета у Београду. Уз др Радосављевића лакарски помоћник је био др Драгутин Рајта.
У 1905. години радио је др Драгутин Марковић, али као „титуларни шех хируршког одељења“ био постављен др Михаило Дуњић, што се узима као почетак савремене хирургије. У1906. години у Болници су радили: др Никола Ђорић, као упаравник, др Михаило Дуњић, др Драгутин Марковић, као ординаријус и др Божидар Смодлака, као лекарски помоћник. У 1907. години исти састав, док су 1908. само др Ђорић и др Дуњић. У 1909. години дошло је до мање промене - шеф хируршког одељења остао је исти, за хонорарног ординаријуса поставњен је др Исак Хецог Рего, док су лекарски помоћници постале две колегинице: др Зорка Бркић и др Божана Бартош. У следећој, 1910. години, за окружног физикуса и управника Болнице именован је др Теофило Мирковић. Остали лекари до 1915. године остали су исти. У оба балканска рата сви мушкарци били су у војним болницама на фронту.
Три сестре Бркић
Напред је поменута др Зорка Бркић, али би се још доста могло рећи о њој и њеним двема сестрама. Све три су рођене у Шапцу и све три су завршиле медицину.
Др Зорка Бркић - Поповић рођена је 3. марта 1878. године у Шапцу. У Петрограду, Русија, 1902. године завршила је медицину, а у шабачку Окружну болницу ступила је 1909. године. У балканским ратовома била је лекар у Болници и управник ИИ резервне војне болнице, а затим управник ИИИ војне болнице. У најтежим данима 1914. године неговала је рањенике у Шапцу. Потом, у повлачењу са ИИИ резервном војном болницом разболела се у Лесковцу од пегавца. Враћена из Јанкове клисуре, стигла до Врњачке бање у којој је умрла 30. новембра 1915. године.
Др Ана Бркић - Миљановић рођена је 1880. године у Шапцу. Завршивши Гимназију 1898. године отишла је сестри Зорки у Петроград у коме је 1904. године завршила медицину. Остала је и даље у руској престоници ради специјализације интерне медицине. У Србију се вратила 1906. године. Радила је прво у Смедереву и убрзо прешла у Београд. У свим ратовима од 1912. до 1916. године радила је по војним болницама. Добила је више ратних одликовања. Била је агилан члан Српског лекарског друштва и бројних хуманитарних организација. После рата радила је у Београду, пензионисана 1937. године и упокојила се у Београду 1950. године.
Др Љубица Бркић - Каверзнева рођена је 22. априла 1884. године у Шапцу, матурирала у Другој женској гимназији у Београду. Отишла је у Петроград и 1913. године завршила медицину, али остала да специјализира дерматологију. У то време удала се за инжењера Леонида Каверзнева. Када је почео Велики рат дошла је у Србију и радила по војним болницама све до повлачења преко Албаније. Тада се вратила у Русију, где је остала до 1923. године. Не могавши да издржи даљи бољшевички терор заједно са мужем и кћерима дошла је у домовину, нову, Краљевину СХС.
Радила је у Београду, учествовала је у раду Кола српских сестара и Црвеном Крсту на пољу здравственог и општенародног просвећивања. Пензионисана је 1939. године, али је крајем ИИ Светског рата мобилисана радећи на сузбијању заразе у пожаревачкој и сремскомитровачкој војној болници.
Упокојила се у 90. години у Београду 1973. године.
У напред написаном персоналном стању Окружна болница у Шапцу дочекала је Велики рат, преживела Церску и Колубарску битку, и повлачење преко Албаније. У Велики рат је Србија ушла са укупно 450 лекара у војном и цивилном санитету, а рат нису преживели укупно 157 лекара. Из Подринског округа девет лекара. је изгубило живот. То је била цена родољубља и улог за све „следеће патње“.
Др Антонио Гродер, о коме је више писано у прошлом броју, био је од оснивања први управник Окружне болнице у Шапцу од 1885 до 1881. године. После доктора Гродера, окружног физикуса, на функцији управника су га наслеђивали такође окружни физикуси: др М. Спиридоновић, др Н. Ђорић и др Т. Мирковић.
Управник, истовремено и окружни физикус, није могао оба посла успешно обављати, посебно што је везан за све послове у Округу, те су пацијенти у болници морали остајати сами. С тога се 1878. године из Шапца тражи хитно постављање „болничког ординаријуса“ и лекарског помоћника. Међу првим „помоћницима“ био је др Карло Сиберт. Од 1879. године до 1880. ординаријус је био др Михајило Ленчински из Херсена, Русија.
Осамдесетих година „привремени ординаријуси“ били су: др М. Новаковић и др Ј. Пелнарж. Од почетка марта 1889 до краја 1895. године на овом послу налазио се др Аврам Винавер (о коме је у прошлом броју писано).
Др Марија Вучетић - Прита у Шабац је дошла 1895. године. Она и њен супруг били су једини лекарски пар у Србији. У Шапцу се задржала само две године када је прешла у Београд, радећи као велики прегалац на здравственом просвећивању. За време Великог рата радила је у војном санитету. По преласку Албаније старала се о српској избеглој деци по Швајцарској и Француској. Добила је више домаћих и страних одликовања. После рата се бавила приватном лекрском праксом. Умрла је у Београду 1954. године. Њен наследник у Окружној болници у Шапцу био је др Милан Михаиловић, који је остао само годину дана јер је крајем 1897. године постављен за среског лекара у Обреновцу. У ратовима је учествовао у војном санитету. Умро од трбушног тифуса у Новом Пазару 1915. године.
Промовише се хируршко одељење
Др Чеда Михаиловић, лекар општине шабачке, био је током 1897. године „хонорарни ординаријус“ Окружне болнице. Од марта 1898. године др Петар Ђукић, такође општински лекар, остаће као ординаријус до 1902. године. У 1902. години, осим управника радио је др Андра Јовановић, као ординаријус и др Букић Пијаде, као лекарски помоћник. У 1904. години ординаријус је био др Драгутин Марковић, а лекарски помоћник др Александар Радосављевић, касније професор Медицинског факултета у Београду. Уз др Радосављевића лакарски помоћник је био др Драгутин Рајта.
У 1905. години радио је др Драгутин Марковић, али као „титуларни шех хируршког одељења“ био постављен др Михаило Дуњић, што се узима као почетак савремене хирургије. У1906. години у Болници су радили: др Никола Ђорић, као упаравник, др Михаило Дуњић, др Драгутин Марковић, као ординаријус и др Божидар Смодлака, као лекарски помоћник. У 1907. години исти састав, док су 1908. само др Ђорић и др Дуњић. У 1909. години дошло је до мање промене - шеф хируршког одељења остао је исти, за хонорарног ординаријуса поставњен је др Исак Хецог Рего, док су лекарски помоћници постале две колегинице: др Зорка Бркић и др Божана Бартош. У следећој, 1910. години, за окружног физикуса и управника Болнице именован је др Теофило Мирковић. Остали лекари до 1915. године остали су исти. У оба балканска рата сви мушкарци били су у војним болницама на фронту.
Три сестре Бркић
Напред је поменута др Зорка Бркић, али би се још доста могло рећи о њој и њеним двема сестрама. Све три су рођене у Шапцу и све три су завршиле медицину.
Др Зорка Бркић - Поповић рођена је 3. марта 1878. године у Шапцу. У Петрограду, Русија, 1902. године завршила је медицину, а у шабачку Окружну болницу ступила је 1909. године. У балканским ратовома била је лекар у Болници и управник ИИ резервне војне болнице, а затим управник ИИИ војне болнице. У најтежим данима 1914. године неговала је рањенике у Шапцу. Потом, у повлачењу са ИИИ резервном војном болницом разболела се у Лесковцу од пегавца. Враћена из Јанкове клисуре, стигла до Врњачке бање у којој је умрла 30. новембра 1915. године.
Др Ана Бркић - Миљановић рођена је 1880. године у Шапцу. Завршивши Гимназију 1898. године отишла је сестри Зорки у Петроград у коме је 1904. године завршила медицину. Остала је и даље у руској престоници ради специјализације интерне медицине. У Србију се вратила 1906. године. Радила је прво у Смедереву и убрзо прешла у Београд. У свим ратовима од 1912. до 1916. године радила је по војним болницама. Добила је више ратних одликовања. Била је агилан члан Српског лекарског друштва и бројних хуманитарних организација. После рата радила је у Београду, пензионисана 1937. године и упокојила се у Београду 1950. године.
Др Љубица Бркић - Каверзнева рођена је 22. априла 1884. године у Шапцу, матурирала у Другој женској гимназији у Београду. Отишла је у Петроград и 1913. године завршила медицину, али остала да специјализира дерматологију. У то време удала се за инжењера Леонида Каверзнева. Када је почео Велики рат дошла је у Србију и радила по војним болницама све до повлачења преко Албаније. Тада се вратила у Русију, где је остала до 1923. године. Не могавши да издржи даљи бољшевички терор заједно са мужем и кћерима дошла је у домовину, нову, Краљевину СХС.
Радила је у Београду, учествовала је у раду Кола српских сестара и Црвеном Крсту на пољу здравственог и општенародног просвећивања. Пензионисана је 1939. године, али је крајем ИИ Светског рата мобилисана радећи на сузбијању заразе у пожаревачкој и сремскомитровачкој војној болници.
Упокојила се у 90. години у Београду 1973. године.
У напред написаном персоналном стању Окружна болница у Шапцу дочекала је Велики рат, преживела Церску и Колубарску битку, и повлачење преко Албаније. У Велики рат је Србија ушла са укупно 450 лекара у војном и цивилном санитету, а рат нису преживели укупно 157 лекара. Из Подринског округа девет лекара. је изгубило живот. То је била цена родољубља и улог за све „следеће патње“.
Др Предраг Тојић
Најновији број
25. април 2024.
