ЖРТВА НЕРАЗУМНОГ ВРЕМЕНА

Човек, за разлику од свих других живих бића, има привилегију да може да: мисли, усаглашава се са другима, доноси одлуке, решења, чува себе од других и друге од себе. Подразумева се да се ово односи на нормална и спокојна времена човековог битисања. Међутим, увек се поставља питање шта бива са човеком у неразумним ситуацијама и неспокојним околностима?
Историја нас учи да у ванредним условима човек реагује атавистички и анимално. У својеврсном неспокоју човек бива плен демонски, праћен пошаствима до суровог злочинства. Постоје, међутим, професије, које и у редовним и у ванредним приликама, морају остати и етички и делатно у разумном и пожељном оквиру. На пример, свештеници морају се молити и за непријатеље свој пастве, а лекари лечити и помагати и таквима, па и постати жртве молитвености и доброчинства, оних за које су то чинили. Судбина доктора Данила Цигановића само је један од многих примера који су се догодили у неразумном времену.
Тужан крај сјајне каријере
Доктор Цигановић, познати и признати шабачки гинеколог са деветнаестогодишњим сином Николом, свршеним матурантом Шабачке гимназије, после преживљене голготе у ратним болницама ЈВуО од септембра 1944. године до коначног слома у мају 1945, у повратку породици у Шабац 28. августа 1945. године долази у лозничко село Јаребице. Домаћини, чију је заштиту затражио и добио, пријављују га лозничкој ОЗН-и. Сутрадан 29. августа, после краћег испитивања, некакав преки суд доноси одлуку да се стрељају и Данило и син му Никола.
Пресуда је одмах извршена, а они покопани без икаквог обележја у истом селу. Органи ОЗН-а у Шапцу су одмах из породичне куће у Улици Краља Александра истерали његову супругу Ану са једанаестогодишњим сином Слободаном, без права на коришћење ствари из породичне куће и без смештаја. Породица Гашпарац из Шапца побринула се за њихов смештај и какав такав даљи живот.
Ово је тужни крај једне сјајне каријере, лекара и добротвора, доктора Данила Цигановића. А, шта је он скривио? Да би дошли до тога да ли је крив или не, подсећамо на његов животни пут. Данило Цигановић рођен је у Србу, Лика, Хрватска 1898. године од мајке Милице и оца Рада. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију у Загребу 1918. године. Исте године уписао је Медицински факултет у Грацу, Аустрија, који је завршио 1924. Лекарску праксу започео је у Загребу, као лекар стажер, потом лекар опште праксе, да би даље наставио у Болници за женске болести у Влашкој улици код чувеног Немца Дурста. Гинеколог је постао 1930. године у за њега веома незгодно време. Наиме, да се подсетимо да су 1928. године у Народној скупштини СХС убијени Павле Радић, Ђуро Басаричек и Стјепан Радић, чиме је дошло до директног погоршања положаја Срба у Загребу, што је он и лично осетио. Донео је одлуку да напусти Загреб, а у Шапцу где није било гинеколога указала се прилика да се настани и настави каријеру. Топло је примљен од колега и од грађана Шапца. Управа болнице доноси одлуку да из састава хируршког одељења издвоји гинеколошко одељење са породилиштем. За шефа одељења 1930. године постављен је др Данило Цигановић и на његовом челу остао до септембра 1944. године.
Доктор Данило је у Шабац дошао са супругом Аном и сином Николом рођеним у Загребу 1926, да би му се у Шапцу родили Небојша 1932. и Слободан 1934. године. Доктор Данило купује повећи плац у Улици Краља Александра у Шапцу, где почиње да зида велику породичну кућу са ординацијом за приватну лекарску праксу. Са богатим знањем стеченим код уваженог професора Дурста врло брзо се наметнуо Шапчанима и Шапчанкама.
Крив, а пушку није носио
Његови резултати су за оно време били натпросечни. Све је текло како се пожелети може, поред све друштвене кризе у Краљевини Југославији и почетка Другог светског рата. После капитулације Југославије креће непрегледна река избеглица ка Србији, па и Шапцу Данилови рођаци из Лике из Хрватске налазе уточиште у његовом дому, где је дневно боравило и по 30 избеглих Срба. Данило им је помагао да нађу смештај у Шапцу и околини, давао им новац, обућу и одећу и трудио се да им олакша избеглички положај код окупационих власти у Шапцу и Србији. Веома ангажован у Црвеном крсту у Шапцу шаље помоћ заробљеницима, а у шабачкој болници и приватној ординацији неуморно лечи. Схватио је да Срби морају потражити спас у отпору под окриљем ЈВуО. Није се двоумио. То је био избор родољубиви и патриотски.
Угроженима је подједнако помагао без обзира што неки нису са њим делили национална осећања, а ни он са њима њихова интернационална. Тако су текле све ратне године до септембра 1944. Након тога бива мобилисан са сином Николом и прелази са Врховном командом ЈВуО преко Дрине у Босну и са још 13 лекара формира ратну болницу у Батковићу код Бијељине. Потом следи ратна голгота преко Озрена, Требаве, Вучјака до Зеленгоре све до 13. маја 1945. године када је ЈВуО доживео војнички слом. Боравећи у Босни имао је избор да оде у емиграцију, али сматрајући да није ништа и никоме крив одлучио се за повратак породици у Шабац.
Прогоњени од КНОЈ-а и ОЗН-а скривао се са сином код добрих људи у нади да се домогне остатка породице и Шапца. Током лета успео је да се пребаци преко Дрине у лозничко село Јаребице, где је стигао 28. августа 1945. године.
Сада долази одговор у чему је његова кривица! Пушку носио није. Злочин ни један починио није. Лечио је истомишљенике и неистомишљенике са истом стручном и етичком одговорности спашавајући животе младих људи који су се нашли у вртлогу рата. Неразумни људи у неразумном времену су то узимали за пресудни грех, који се морао платити главом. Због наводне колаборације и народног непријатељства и такви људи као др Данило Цигановић и његов син Никола су завршили безгробно до данашњег дана.
Окружни суд у Шапцу својом пресудом од фебруара 2007. године је рехабилитовао и њега и његовог сина, ако је то утеха!
Утеха никоме, а поука свакоме. Данас у Шапцу његова унука др Данијела Цигановић - Заблаћански, гинеколог, лекарским и људским доброчинством наставља дедино дело прекинуто хицима људског неразума.