СРЕЋНЕ ТИ ПРЕСЛАВЕ ДОМАЋИНЕ

Обичај преславе потиче још из турског времена и везан је за гошћење хајдука који су „оперисали“ на друмовима излазећи из својих „бусија“ распоређеним по, некада густим мачванским шумама. Данас богата трпеза за гошћења овог типа, приређује се углавном ради дочека рођака, кумова и пријатеља ... Наравно, наздравља се и за срећно ново лето и укупну берићет породице.
Неки обичаји нису издржали „зуб“ времена, други су преживели уз доста измена. Такав је случај и са преславама, увеличаним вашарима и разним досеткама.
Лимузине замениле фијакере
Иконографија је свугде слична. Капије на широким мачванским двориштима су углавном широм отворене. Домаћини, свеже избријани у новом оделу и с шеширом на глави, на кућном прагу ишчекују госте. Пристижу лимузине, а многи паркирају на травњацима, крај асфалтних путева.
Домаћини се радују пуним аутомобилима. Гласно размишљају, добро би било да сви, посебно највиђенији гости дођу. Припремљено је много хране и не само то. Десетак дана је било “мобилно“ стање. Ограда префарбана. Зидови миришу на нови креч. Трава на дворишту, строго “подшишана“, готово као на неком уредном фудбалском игралишту.
Жене су знатно раније почеле спремање ситних колача и Васкршњих торти. Мушкарци припремају прасице, јагњад и пиће. Нема да нема. Посебно у Мачви, зна се одувек да је за преславу и славу морало свега да има. Ту ни један домаћин не штеди ни новца ни труда, а после како буде.
Гости се као по некаквом неписаном правилу, прво мало задрже на дворишту. Потом разгледају шталу. У гостинској соби, која се некад звала оџаклија се послуже. Приликом окупљања за богатом трпезом, прво се чека кум. За софром започиње прича. Обично о здрављу, новој летини, откупу свиња и млека, школовању деце...
А кад потом крене ручак, зна се ред. Прво супа, па кување, пихтије, сарма, прасетина и јегњетина најчешће са реном и домаћом салатом. Пиће је по жељи, а “списак“ понуђеног подугачак.
Гости знају и то поштују. Нико на преславу не долази празних руку. Деца се највише радују поклонима. Код старијих породица још увек се задржао обичај спремања „милоште“. Она се даје гостима приликом одласка, а састоји се углавном од најбољих делова прасета или јагњета и најслађих колача.
Дукати мерило мираза
Значај некадашњих преслава неупоредив је са данашњим. То је била јединствена прилика да се људи окупе, размене мишљења уз разноврсне посластице.
Чињеница је да све до пре више деценија мачвански путеви вису били асфалтни, а аутобуски саобраћај редак. Аутобуси су кроз мачванска села пролазили два-три пута дневно. С тим у вези на преславе се углавном долазило добро нагланцаним шинским колима, фијакерима или чезама. Коње су за ту прилику специјално припремали, тако да су комшије и домаћини уз пут могли лепо да их виде.
- Не, као ово данас. Седну сви у лимузину, па се не виде ни како је ко обучен. Лимузина брзо прође и остане нам да видимо само колико их је и каквих у дворишту појединих домаћина, јада се осамдесетгодишњи Милан из Метковића.
Он сведочи да ни данашњи вашари нису као некад.
- Највише им се радују деца, омладина и школарци. Некада је то била и ретка прилика да се млади окупе у већем броју, прошетају и одиграју коло. Момци и девојке, често у народним ношњама, окићени дукатима, да се види ко је ко и какав мираз носи. Дешавало се и да нека девојка право с вашара, одбегне вољеном. Родитељи су се често противили али време би то излечило, каже наш саговорник.
Било како било преславе су наџивеле векове, забране и разне режиме и остале као мозаик богате српске народне ризнице.