ХЛЕБА И ИГАРА

Иде и 1. мај. То је онај празник рада када радници не раде. И здушно кличу “Живео 1. мај“.
А некада се то славило по свим брдима и долинама. Ишло се колективно на првомајски уранак, фирме су превозиле трудбенике, обезбеђивале храну и то богату, мрсну, точили пиће а разлегала се и музика. Их... Било је баш онако, хлеба и игара.
А онда смо се баш заиграли. Па се и судбина поиграла са нама. Шта ћемо, игра је игра.
Биће и овог пута оних који ће посетити знаменита места некадашњег славља, да не кажемо крканлука. Само сада се тамо неће баш онако као некада окретати јагањци и прасици на ражњу, подрхтавати ћевапи на роштиљу, хладити пиће у потоку... већ ће се у духу времена користити брза храна и јефтина пића. А што је брзо то је и кусо. Додуше, ни врућ пауфлек није више добар за здравље данашњих радника. Одвикао им се желудац.
А што се тиче осталих догађаја највише пажње ових дана је изазвало потписивање уговора о градњи Београда на води. Ех, да је да се и у Шапцу тако нешто деси па да буде Шабац на води, а не оно како се то понекад дешавало Шабац под водом. У неким ранијим временима овдашњи шерети су тврдили да Шабац не излази на воду јер у градском руководству мало ко зна да плива. А шта ли је сад.
Зашто ли се она фудбалска утакмица између “Звезде“ и “Партизана“ зове дерби кад се сваки пут потуку навијачи. Дерби је кад се навија, па свако за своје, е а кад једни бију друге, то се некако другачије зове.
А ако погледамо и како нам се политичари гложе, онда није ни чудо што су навијачи овакви какви јесу. Такви смо!