ОНИ СУ ПИСАЛИ ИСТОРИЈУ СРПСКОГ ЛЕКАРСТВА
СРЕМАЦ ЛЕКАР У ЈАДРУ
Др Миленко Марин, прашки доктор, Сремац дошао на привремени рад у Лозницу и остао до краја живота. У знак захвалности за допринос развоју здравствене заштите у овом крају и успешном раду болнице, на чијем челу је био 29 година, ова установа добила је 1992. године име “Др Миленко Марин“
Географска одредница Сремац, завичај др Миленка Марина, намерно је истакнуто у наслову овог чланка, као пут из кога се кретало у обнови после Првог светског рата. Наиме, тада као и сада, све квалитетно и добро кретало се правцем Север - Југ. Ратом разорена Србија требала је многоумних глава, лекара свакако, да би се подизала из рушевина тек формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
Лозница, административни центар Јадра и средњег Подриња, варошица од 3.000 становника требала је стручњака свих профила, како би кренула у процес обнове и напретка. На место среског лекара у Лозници Министарство здравља упутило је 1922. године младог др Миленка Марина.
Др Миленко Марин, рођен је 1891. године у сремском селу Мали Радинци у свештеничкој породици. Нижу гимназију завршио је у Руми, а вишу у престижној Карловачкој гимназији у Сремским Карловцима, где је показао склоности ка медицинским наукама. Личним опредељењем и сугестијом својих карловачких професора уписује студије медицине у Грацу, а потом их наставља у Бечу. Као Србина догађаји из Првог светског рата, због личне безбедности, одводе га из Беча у Праг, где завршава студије и стиче диплому доктора опште медицине јула 1920. године
Завидно знање
Студирајући на овим престижним универзитетима, (Грац, Беч, Праг), стекао је завидно знање за обављање лекарске праксе. Ношен узвишеним родољубивим осећањима, иако није био стипендист и није имао никаквих обавеза прма новоформираној Земљи, ставља се на располагање Министарству здравља.
Решењем Министарства бива постављен за лекара у Жупском Александровцу. Ту проводи непуну годину дана, потом кратко ради у Крупњу, а 1922. године прелази у Лозницу где је постављен за среског лекара. На том месту је и наследио др Живана Јашића о коме је писано у прошлом броју “Гласника“. Као срески лекар ради само две године и Министарство здравља Краљевине СХС поставља га 1924. за управника болнице у Лозници. На месту управника болнице остаће све до 1953. године.
Социјалне, здравствене и економске прилике у Краљевини Србији и Лозници, биле су изузетно тешке. За младог др Марина изазовне, да провери своје знање и хуманост. Схватио је да целог себе стави у поверену му службу, како би што више могао помоћи народу да изађе из заосталости и непросвећености. Даноноћним радом стекао је поверење народа и епитет “народног лекара“.
Да би што више био у служби напаћеног народа, поред ординирања у болници у Лозници увео је и институт “ординирање по кућама у Лозници и околним местима“. Ово је чинио да би олакшао тешким болесницима и поштедео их малтретирања. Уместо њих малтретирао је себе ради њих, као што су чинили његови велики учитељи у Аустрији и Чешкој. Његово пожртвовање народ је препознао и због тога га је поштовао и волео. Колико је био у служби свога народа сведочи и чињеница да је купио плац и саградио кућу поред саме болнице у Лозници, опет, да би био на услузи пацијентима, увек и у свако доба.
Други светски рат додатно је погоршао прилике народа и др Миленка Марина ставио на још већа искушења. Велики прилив избеглица из Босне, слабо развијену здравствену службу у Србији ставио је још у тежи положај. Још преданијим радом др Марин је надокнађивао немаштину у лековима и санитетском материјалу.
Стизао је да свим учини што је могао; утврди веру, улије наду и пружи подршку. Човек с оствареним неограничним поверењем код народа, стекао је поверење и окупационих власти у Лозници. Са таквим поверењем могао је да учини и више, на пример да помогне у скривању Јевреја и прогоњених припадника покрета отпора у овом делу Србије.
Оснивач листа “Подриње“
Са стеченим општим образовањем у Карловачкој гимназији и на универзитетима у (Грацу, Бечу и Прагу), Лозници се представио као “омнипотентни“ део лекарства. Наиме како је уз гимназију похађао и музичку школу, свирао је добро виолину, па је и ту способност ставио у функцију народног просвећивања. Као члан друштва “Караџић“ свирао је у оркестру виолину и руководио музичком секцијом.
Основао је лист Друштва “Подриња“, био је члан Одбора за обнављање Вукове куће и установљење Вуковог сабора (1933), за подизање Вуковог дома културе (1937) и постављања Вуковог споменика у Лозници. Одликован је Орденом Светог Саве (за грађанске врлине и заслуге). За послератне заслуге такође је одликован Орденом заслуга са златним венцем, Орденом рада, Вуковом наградом и општинском наградом “23. септембар“.
У знак зхвалности за допринос развоју здравствене заштите у овом крају и успешном раду болнице на чијем челу је био 29 година, ова установа је добила 1992. име “Др Миленко Марин“ које и данас са поносом носи. Пред Поликлиником постављена је његова биста, као знак трајне захвалности благодарних Лозничана.
Др Миленко Марин је грађанима Јадра и Лознице поклонио сву своју љубав и стечено знање, безусловно. Преминуо је у марту 1975. године у Лозници, испраћен масом благодарног народа, што је била најбоља потврда његових људских и лекарских вредности. Свог порода није имао, његова деца су били сви Лозничани и грађани средњег Подриња. Његова свакодневно мала животно велика, трајно узорна дела, остаће као велики прилог историје Српског лекарства.
Несебично је пружио заштиту свом колеги др Соломону Адањи, урологу и послератном професору на Војно-медицинској академији у Београду, скривајући га у својој кући ризикујући свој и живот своје супруге“.
Лозница, административни центар Јадра и средњег Подриња, варошица од 3.000 становника требала је стручњака свих профила, како би кренула у процес обнове и напретка. На место среског лекара у Лозници Министарство здравља упутило је 1922. године младог др Миленка Марина.
Др Миленко Марин, рођен је 1891. године у сремском селу Мали Радинци у свештеничкој породици. Нижу гимназију завршио је у Руми, а вишу у престижној Карловачкој гимназији у Сремским Карловцима, где је показао склоности ка медицинским наукама. Личним опредељењем и сугестијом својих карловачких професора уписује студије медицине у Грацу, а потом их наставља у Бечу. Као Србина догађаји из Првог светског рата, због личне безбедности, одводе га из Беча у Праг, где завршава студије и стиче диплому доктора опште медицине јула 1920. године
Завидно знање
Студирајући на овим престижним универзитетима, (Грац, Беч, Праг), стекао је завидно знање за обављање лекарске праксе. Ношен узвишеним родољубивим осећањима, иако није био стипендист и није имао никаквих обавеза прма новоформираној Земљи, ставља се на располагање Министарству здравља.
Решењем Министарства бива постављен за лекара у Жупском Александровцу. Ту проводи непуну годину дана, потом кратко ради у Крупњу, а 1922. године прелази у Лозницу где је постављен за среског лекара. На том месту је и наследио др Живана Јашића о коме је писано у прошлом броју “Гласника“. Као срески лекар ради само две године и Министарство здравља Краљевине СХС поставља га 1924. за управника болнице у Лозници. На месту управника болнице остаће све до 1953. године.
Социјалне, здравствене и економске прилике у Краљевини Србији и Лозници, биле су изузетно тешке. За младог др Марина изазовне, да провери своје знање и хуманост. Схватио је да целог себе стави у поверену му службу, како би што више могао помоћи народу да изађе из заосталости и непросвећености. Даноноћним радом стекао је поверење народа и епитет “народног лекара“.
Да би што више био у служби напаћеног народа, поред ординирања у болници у Лозници увео је и институт “ординирање по кућама у Лозници и околним местима“. Ово је чинио да би олакшао тешким болесницима и поштедео их малтретирања. Уместо њих малтретирао је себе ради њих, као што су чинили његови велики учитељи у Аустрији и Чешкој. Његово пожртвовање народ је препознао и због тога га је поштовао и волео. Колико је био у служби свога народа сведочи и чињеница да је купио плац и саградио кућу поред саме болнице у Лозници, опет, да би био на услузи пацијентима, увек и у свако доба.
Други светски рат додатно је погоршао прилике народа и др Миленка Марина ставио на још већа искушења. Велики прилив избеглица из Босне, слабо развијену здравствену службу у Србији ставио је још у тежи положај. Још преданијим радом др Марин је надокнађивао немаштину у лековима и санитетском материјалу.
Стизао је да свим учини што је могао; утврди веру, улије наду и пружи подршку. Човек с оствареним неограничним поверењем код народа, стекао је поверење и окупационих власти у Лозници. Са таквим поверењем могао је да учини и више, на пример да помогне у скривању Јевреја и прогоњених припадника покрета отпора у овом делу Србије.
Оснивач листа “Подриње“
Са стеченим општим образовањем у Карловачкој гимназији и на универзитетима у (Грацу, Бечу и Прагу), Лозници се представио као “омнипотентни“ део лекарства. Наиме како је уз гимназију похађао и музичку школу, свирао је добро виолину, па је и ту способност ставио у функцију народног просвећивања. Као члан друштва “Караџић“ свирао је у оркестру виолину и руководио музичком секцијом.
Основао је лист Друштва “Подриња“, био је члан Одбора за обнављање Вукове куће и установљење Вуковог сабора (1933), за подизање Вуковог дома културе (1937) и постављања Вуковог споменика у Лозници. Одликован је Орденом Светог Саве (за грађанске врлине и заслуге). За послератне заслуге такође је одликован Орденом заслуга са златним венцем, Орденом рада, Вуковом наградом и општинском наградом “23. септембар“.
У знак зхвалности за допринос развоју здравствене заштите у овом крају и успешном раду болнице на чијем челу је био 29 година, ова установа је добила 1992. име “Др Миленко Марин“ које и данас са поносом носи. Пред Поликлиником постављена је његова биста, као знак трајне захвалности благодарних Лозничана.
Др Миленко Марин је грађанима Јадра и Лознице поклонио сву своју љубав и стечено знање, безусловно. Преминуо је у марту 1975. године у Лозници, испраћен масом благодарног народа, што је била најбоља потврда његових људских и лекарских вредности. Свог порода није имао, његова деца су били сви Лозничани и грађани средњег Подриња. Његова свакодневно мала животно велика, трајно узорна дела, остаће као велики прилог историје Српског лекарства.
Несебично је пружио заштиту свом колеги др Соломону Адањи, урологу и послератном професору на Војно-медицинској академији у Београду, скривајући га у својој кући ризикујући свој и живот своје супруге“.
Прим. др Предраг Тојић
Најновији број
25. април 2024.
