НА МЕСТУ СТАРЕ КОТЛАРНИЦЕ СОБА ЗА ОДМОР
ДОМАЋИ КУТАК ЗА ЦЕЛУ ШКОЛУ
Стара котларница у ОШ “Николај Велимировић“ захваљујући машти и довитљивости домара Драгана Манојловића претворена у нестварно место за предах
Кажу за школске дане да су најлепши. Период којег ћемо се у животу са великом задовољством сећати. Али, у том непрегледном богатству проживљеног увек постоји нешто што јаче светли, што се својом особеношћу издваја. За бивше и садашње ученике ОШ “Николај Велимировић“ то је свакако место некадашње котларнице. За бивше, јер их њени зидови обложени старим школским дневницима успешно транспортују у кроз простор и време, а садашње, јер у помало бајковитом амбијенту имају сигуран кутак за игру, забаву и учење.
Идеја да се од неискоришћеног дела школске зграде направи нешто “посебно“ потекла је од домара Драгана Манојловића. Он је, истовремено, био и њен реализатор.
- Ово је некада била стара котларница. Остава за ствари које више нису служиле својој сврси. Сва документација старија од 10 година је отишла у Архив, док је 627 дневника завршило као отпад. Прво смо звали надлежне службе али би њихово одношење на депонију доста коштало. Са друге стране имали смо стару, запуштену просторију која није била за рушење али би и њена адаптација била скупа. Онда сам дошао на идеју да све урадим сам, а дневнике у којима су евидентирани успеси и неуспеси ђака ове школе од 1964. до 2004. искористим за облагање зидова и направим интересантну домаћу просторију за целу школу ““ објашњава човек који се већ десет година брине да у “Николајевој“ школи све буде на свом месту.
Посао је реализован пре нешто више од четири месеца, од тада до данас ова необична просторија привлачи пажњу свих генерација.
- Најчешће ми долазе пензионери, али и деца чији родитељи су ишли у нашу школу. Дневници могу да се скидају са зидова, па онда нађу своје родитеље да провере да ли су или нису били добри ђаци као што тврде, са осмехом наводи Драган, и додаје.
- Временом је овај простор међу бившим ученицима постао веома популаран. Један од њих се недавно јавио да нам донира и телевизор.
Данашњим ученицима ова просторија служи за предах од наставе. Овде се друже, играју шах или неку другу друштвену игру, раде домаћи или уче. Једном речју осећају се као код своје куће. Посебан шарм целој причи даје и мачак Урош. Својеврсна маскота собе.
- Деца су дивна. Овде на најкреативнији начин проводе време између часова. Некад остану и после тога. Ја имам три сина, и сваки је на свој начин везан за ову собу. Урош им је посебна “занимација“. Увек је ту. Они који га воле лепо се изиграју са њим, они којима није симпатичан игноришу његове акробације, и сви срећни ““ каже домишљати домар.
Под “кров“ старе котларнице често наврате и наставници. Одморе се, попију кафу. Имајући и то у виду Драганова констатација да је овде реч о “домаћој просторији за целу школу“ у потпуности “пије воду“.
Идеја да се од неискоришћеног дела школске зграде направи нешто “посебно“ потекла је од домара Драгана Манојловића. Он је, истовремено, био и њен реализатор.
- Ово је некада била стара котларница. Остава за ствари које више нису служиле својој сврси. Сва документација старија од 10 година је отишла у Архив, док је 627 дневника завршило као отпад. Прво смо звали надлежне службе али би њихово одношење на депонију доста коштало. Са друге стране имали смо стару, запуштену просторију која није била за рушење али би и њена адаптација била скупа. Онда сам дошао на идеју да све урадим сам, а дневнике у којима су евидентирани успеси и неуспеси ђака ове школе од 1964. до 2004. искористим за облагање зидова и направим интересантну домаћу просторију за целу школу ““ објашњава човек који се већ десет година брине да у “Николајевој“ школи све буде на свом месту.
Посао је реализован пре нешто више од четири месеца, од тада до данас ова необична просторија привлачи пажњу свих генерација.
- Најчешће ми долазе пензионери, али и деца чији родитељи су ишли у нашу школу. Дневници могу да се скидају са зидова, па онда нађу своје родитеље да провере да ли су или нису били добри ђаци као што тврде, са осмехом наводи Драган, и додаје.
- Временом је овај простор међу бившим ученицима постао веома популаран. Један од њих се недавно јавио да нам донира и телевизор.
Данашњим ученицима ова просторија служи за предах од наставе. Овде се друже, играју шах или неку другу друштвену игру, раде домаћи или уче. Једном речју осећају се као код своје куће. Посебан шарм целој причи даје и мачак Урош. Својеврсна маскота собе.
- Деца су дивна. Овде на најкреативнији начин проводе време између часова. Некад остану и после тога. Ја имам три сина, и сваки је на свој начин везан за ову собу. Урош им је посебна “занимација“. Увек је ту. Они који га воле лепо се изиграју са њим, они којима није симпатичан игноришу његове акробације, и сви срећни ““ каже домишљати домар.
Под “кров“ старе котларнице често наврате и наставници. Одморе се, попију кафу. Имајући и то у виду Драганова констатација да је овде реч о “домаћој просторији за целу школу“ у потпуности “пије воду“.
Т.Т.
Најновији број
25. април 2024.
