АНИТА ЕРЦЕГОВЧЕВИЋ ГЛУМИЦА ПО РОЂЕЊУ
ПОКРЕТОМ ОЖИВЉАВА ПРЕДМЕТЕ
Средњешколско образовање, усмерило је “даскама које живот значе.“ Богато искуство са аматерске позоришне и луткарске сцене и прегршт награда. Најомиљенија “Јелена Сергејевна“ и “Злоћко“. Припрема монодраму и путем школица глуме учи младе
Са 10 година рекла је себи да ће бити глумица. У породици је нису добро схватали, нити су томе придавали велики значај.
Анита Ерцеговчевић из Богатића, о којој је реч се током школовања, основног и средњег у родном месту, интересовала за разне спортове. Прво је тренирала карате, потом атлетику. Уредно је и упорно возила спортски бицикл, а на другој години Средње пољопривредне школе у Богатићу (1993. година, генерација прехрамбених техничара) захваљујући наставнику Ранку Стојановићу, почела је да глуми. У школској драмској секцији, коју је основао наставник Стојановић, припремали су “Веселу дневну бајку“. Потом је била запажена у “ Стилским вежбама у четвртој синфонији... И то је дефинитивно усмерило “даскама које живот значе“.
На аматерској сцени дебитовала улогом “Цмиље“
Добро памти 1993. годину. Није била пунолетна, а већ је дебитовала у Аматерском позоришту “Јанко Веселиновић“ у Богатићу. Играла је “Цмиљу“ у представи “Чудо у Шаргану“. Каже да је то за њу био приличан изазов. Посебно упечатљива улога. Жали што представа није дуже извођена. Онда су дошле друге. Изузетно ангажоване. Крупни залогаји. С друге стране, свако би их пожелео. За младу глумицу значиле су специјалан изазов и посебну инспирацију. “Ђенерал Милан Недић“, “Сумњиво лице“, “Урнебесна трагедија“, “Мрешћење шарана“, “Путујуће позориште Шопаловић“, “Тре Сореле“,“ Лаки комад“, “Одумирање“...
- Увек су праћени савремени токови у остварењу високих вредности. Издвојила бих посебно глумце са којима сам изузетно сарађивала. То су били покојни Звонко Берић, Славиша Перић и Миша Перић.
Прва генерација школованих луткара
У жељи за освајањем нових позоришних вредности Анита је 1996. године, наставила школовање, уписала глуму у Новом Саду на смеру луткарство. Изразити таленат, упоран рад, дошао је до пуног изражаја. После четири године и мале паузе због бомбардовања бивше државе, дипломирала је 2000. године у представи “Посета старе даме “, коју је са колегама извела у Позоришту младих у Новом Саду.
- Кад сам примљена, мојој срећи није било краја. О томе сам целог живота сањала. Посебна част је била бити у класи професора: Тибора Вајде и Миливоја Радаковића, каже Анита истичући да је луткарство отворило нова врата и пружило могућности да оживљава један статичан, мртав предмет, каже наша саговорница, присећају ћи се да су на студијама користили разне врсте лутака.
Она је била прва генерација школованих луткара. Одиграла је до сада 30 представа за децу.
-“ Бајку о бојама“ играли смо сигурно преко 80 пута. Осетила сам да су вам деца велики и искрени критичари. Она су уствари најбољи параметар вредности онога што радите, каже млада глумица.
Сарадњу са Богатиским позориштем, овим није запоставила. Напротив своје глумачко ангажовање проширује на позоришта у Лозници и Прњавору.
Најомиљенија представа у овом, како га назива вечерњем позоришном програму јој је “Драга Јелена Сергејевна“ по тексту Људмиле Разумовске у режији Момчила Дујмовића. Тумачила је насловну улогу, зашта је двоструко награђена од жирија и публике.
У луткарском позоришту истиче представу “Злоћко“ у којој нема текста, већ само покрети у којима, ако се добро изводи деца препознају причу.
Анита је за свој досадашњи глумачки рад добила мноштво признања и награда на престижним фестивалима глуме. Покушава да своје богато знање и искуство, несебично подари младима. С тим у вези 2005. године у Богатићу је основала уметничку радионицу “Балтазар“, а после боравка у Београду 2010. године ради са децом на малој сцени “Бисерна школа“. Остварили су више добрих наступа са којих нису изостале ни награде.
Ни данас је не напуста ентузијазам и упорност. Пуна је, каже нових идеја. Тренутно припрема своју монодраму, а премијерно извођење планира за крај септембра. Нада се и ангажману у школи глуме, коју и овог лета припрема Канцеларија за младе Шапца.
Анита Ерцеговчевић из Богатића, о којој је реч се током школовања, основног и средњег у родном месту, интересовала за разне спортове. Прво је тренирала карате, потом атлетику. Уредно је и упорно возила спортски бицикл, а на другој години Средње пољопривредне школе у Богатићу (1993. година, генерација прехрамбених техничара) захваљујући наставнику Ранку Стојановићу, почела је да глуми. У школској драмској секцији, коју је основао наставник Стојановић, припремали су “Веселу дневну бајку“. Потом је била запажена у “ Стилским вежбама у четвртој синфонији... И то је дефинитивно усмерило “даскама које живот значе“.
На аматерској сцени дебитовала улогом “Цмиље“
Добро памти 1993. годину. Није била пунолетна, а већ је дебитовала у Аматерском позоришту “Јанко Веселиновић“ у Богатићу. Играла је “Цмиљу“ у представи “Чудо у Шаргану“. Каже да је то за њу био приличан изазов. Посебно упечатљива улога. Жали што представа није дуже извођена. Онда су дошле друге. Изузетно ангажоване. Крупни залогаји. С друге стране, свако би их пожелео. За младу глумицу значиле су специјалан изазов и посебну инспирацију. “Ђенерал Милан Недић“, “Сумњиво лице“, “Урнебесна трагедија“, “Мрешћење шарана“, “Путујуће позориште Шопаловић“, “Тре Сореле“,“ Лаки комад“, “Одумирање“...
- Увек су праћени савремени токови у остварењу високих вредности. Издвојила бих посебно глумце са којима сам изузетно сарађивала. То су били покојни Звонко Берић, Славиша Перић и Миша Перић.
Прва генерација школованих луткара
У жељи за освајањем нових позоришних вредности Анита је 1996. године, наставила школовање, уписала глуму у Новом Саду на смеру луткарство. Изразити таленат, упоран рад, дошао је до пуног изражаја. После четири године и мале паузе због бомбардовања бивше државе, дипломирала је 2000. године у представи “Посета старе даме “, коју је са колегама извела у Позоришту младих у Новом Саду.
- Кад сам примљена, мојој срећи није било краја. О томе сам целог живота сањала. Посебна част је била бити у класи професора: Тибора Вајде и Миливоја Радаковића, каже Анита истичући да је луткарство отворило нова врата и пружило могућности да оживљава један статичан, мртав предмет, каже наша саговорница, присећају ћи се да су на студијама користили разне врсте лутака.
Она је била прва генерација школованих луткара. Одиграла је до сада 30 представа за децу.
-“ Бајку о бојама“ играли смо сигурно преко 80 пута. Осетила сам да су вам деца велики и искрени критичари. Она су уствари најбољи параметар вредности онога што радите, каже млада глумица.
Сарадњу са Богатиским позориштем, овим није запоставила. Напротив своје глумачко ангажовање проширује на позоришта у Лозници и Прњавору.
Најомиљенија представа у овом, како га назива вечерњем позоришном програму јој је “Драга Јелена Сергејевна“ по тексту Људмиле Разумовске у режији Момчила Дујмовића. Тумачила је насловну улогу, зашта је двоструко награђена од жирија и публике.
У луткарском позоришту истиче представу “Злоћко“ у којој нема текста, већ само покрети у којима, ако се добро изводи деца препознају причу.
Анита је за свој досадашњи глумачки рад добила мноштво признања и награда на престижним фестивалима глуме. Покушава да своје богато знање и искуство, несебично подари младима. С тим у вези 2005. године у Богатићу је основала уметничку радионицу “Балтазар“, а после боравка у Београду 2010. године ради са децом на малој сцени “Бисерна школа“. Остварили су више добрих наступа са којих нису изостале ни награде.
Ни данас је не напуста ентузијазам и упорност. Пуна је, каже нових идеја. Тренутно припрема своју монодраму, а премијерно извођење планира за крај септембра. Нада се и ангажману у школи глуме, коју и овог лета припрема Канцеларија за младе Шапца.
Љ.Ђ.
Најновији број
25. април 2024.
