У НЕКАДАШЊОЈ САЛИ „КАСИНЕ“, ДАНАС „МАЛОГ ПАРИЗА“, ВЕЧЕ ХУМОРА
ДРИБЛИНГ УМА НА МАЛОМ ПРОСТОРУ
Уз врцав хумор представљена шеста збирка афоризама Живорада Жиће Петковића и прва збирка афоризама карикатура, епиграма и прича Драгана В. Миловића Црног, у издању Народног универзитета Шабац, а у штампи „Чивија принт“ Шабац
Водећи се речима нашег Нобеловца Иве Андрића: „Мислим широко, а речима кратко“ с правом можемо рећи да су афористичари људи бистрог, бритког ума, а јетког, опорог језика. Управо, шесту годину за редом, то је доказао и проф. Живорад Жића Петковић својом новом збирком „Наша трпљења и стрпљења“, што су могли да виде и чују сви присутни прошлог петка у некадашњој сали „Касине“, данас „Малог Париза“.
- Жића Петковић не само да је израстао у доброг афористичара него је његова опсервација постала широка, мисао дубока, а израз веома мудар ““ рекао је рецезент књиге Стеван Матић, књижевник и новинар.
Привилегију да међу првима прочита још пре шест година Жићине афоризме, али и да му да подстрек да изађе из анонимности и објави их, имао је књижевник и новинар Миленко Ераковић, рецезент свих Петковићевих збирки.
- Мислим да је оставио трајан печат у историји српскога афоризма, а усудио бих се рећи и српске књижевности. Афоризми Жиће Петковића су не само читљиви и не само духовити. Они су дубокоумни. Израстају из рекао бих најбољег искуства Вуковог краја, Вуковог језика и мисли које је Вук Караџић оставио, пре свега, на овом поднебљу, а онда на српском културном простору. Могу са поносом и са сигурношћу да тврдим да су афоризми Жиће Петковића трајно забележени у духовном стваралаштву на овим просторима и да он великим кораком улази у свет књижевности. Како је рекао Мајаковски: „Мало је весеља на нашој планети. Нека нас будућност са радошћу веже. На овом свету није тешко мрети. Изградити живот далеко је теже.“ Зато мислим да Жића Петковић својим афоризмима гради један свет не само критичког смеха, него свет подршке, буђења и наде у овом смутном и тешком времену кад нам је књига вероватно последња ствар коју узимамо у руке и кад се само ретки и само у појединим тренуцима окренемо књизи као најбољем и највећем човековом пријатељу ““ истакао је Ераковић.
Причом о Живораду и дружењу са њим универзитетски професор др Драгутин Мировић отворио је јунско поподне посвећено афоризмима.
-Отприлике истом саставу сам се обратио пре седам година први пут и могу вам рећи да сам имао трему. Да није било вас, ваше подршке, лепог мишљења вероватно не бих урадио шесту књигу него бих стао код оне прве, евентуало друге. Како све то иде и каква су времена хтео-нехтео ја ћу морати још да радим. Рецезенти су рекли оно што су имали да кажу али у свакој књизи су понешто додали. Највише и најјасније су рекли у оној првој, а у ствари ту су мотивисали себе, а и мене. Себе да то пооштравају сито, а мене да изоштрим боље оловку кад пишем. Имам обичај да кажем није мени глава бела због памети него због искуства. А кад се накупило искуства онда сам га ја преточио у књиге ““ додао је уз осмех Петковић који је за крај пријатељима, поштоваоцима његовог рада, поделио по примерак нове збирке.
Говорећи о првој Миловићевој збирци афоризама карикатура, епиграма и прича „Чвориште“ један од рецезената, међу којима је и Миленко Ераковић, проф. Душан Милошевић истакао је да је аутор на мало страна покушао је да покаже ко смо, куда идемо, шта можемо, а шта не можемо.
- Квалитет ове књиге и Миловићевог рада је у томе што је показао и доказао да смо ми Срби паметан народ. Само је питање како ми ту памет користимо. А та наша памет зна да буде и трома, спора, упарложена и да нам понекад не користи. Ово је покушај Драгана Миловића да нас учини бољим. Верујем да је у свом првом покушају то и успео. А то је само један од разлога зашто ову књигу најтоплије препоручујем.
Захваливши се на подршци Живораду Жићи Петковићу, Бранку Станићу, Миленку Ераковићу и свима који су помогли да књига угледа светлост дана Миловић је обећао да је ово само прва од три књиге које намерава да објави.
-Ову књигу сам написао учећи од великог џентлмена Живорада Жиће Петковића када сам му илустровао књиге, а посвећујем је мојој супрузи за тридесет година брака. Имам жељу да се после треће књиге сви нађемо у истом саставу.
Афоризме током једночасовног дружења читали су Јасмина Танасић и Весна Мијатовић, проф. разредне наставе у ОШ „Ната Јеличић“ и глумац Вељко Ераковић.
Живорад Жића Петковић рођен је 1949. године у Филиповићима. Основну школу завршио је у Драгинцу, а гимназију у Лозници. На Вишој педагошкој школи студирао је математику, а Учитељски факултет завршио у Бијељини. Готово цео свој радни век провео је у Радничком, данас Народном универзитету на различитим пословима у образовању одраслих, а задњих десет година на месту директора. Ожењен је већ четрдесет година, има двоје деце, ћерку Весну и сина Александра
Драган Миловић рођен је 1958. у Шапцу где је завршио основну и средњу школу, а Факултет политичких наука у Београду. Радни век провео је у Казнено-поправном заводу где је обављао дужности од командира до начелника. Ожењен је и има два сина
- Жића Петковић не само да је израстао у доброг афористичара него је његова опсервација постала широка, мисао дубока, а израз веома мудар ““ рекао је рецезент књиге Стеван Матић, књижевник и новинар.
Привилегију да међу првима прочита још пре шест година Жићине афоризме, али и да му да подстрек да изађе из анонимности и објави их, имао је књижевник и новинар Миленко Ераковић, рецезент свих Петковићевих збирки.
- Мислим да је оставио трајан печат у историји српскога афоризма, а усудио бих се рећи и српске књижевности. Афоризми Жиће Петковића су не само читљиви и не само духовити. Они су дубокоумни. Израстају из рекао бих најбољег искуства Вуковог краја, Вуковог језика и мисли које је Вук Караџић оставио, пре свега, на овом поднебљу, а онда на српском културном простору. Могу са поносом и са сигурношћу да тврдим да су афоризми Жиће Петковића трајно забележени у духовном стваралаштву на овим просторима и да он великим кораком улази у свет књижевности. Како је рекао Мајаковски: „Мало је весеља на нашој планети. Нека нас будућност са радошћу веже. На овом свету није тешко мрети. Изградити живот далеко је теже.“ Зато мислим да Жића Петковић својим афоризмима гради један свет не само критичког смеха, него свет подршке, буђења и наде у овом смутном и тешком времену кад нам је књига вероватно последња ствар коју узимамо у руке и кад се само ретки и само у појединим тренуцима окренемо књизи као најбољем и највећем човековом пријатељу ““ истакао је Ераковић.
Причом о Живораду и дружењу са њим универзитетски професор др Драгутин Мировић отворио је јунско поподне посвећено афоризмима.
-Отприлике истом саставу сам се обратио пре седам година први пут и могу вам рећи да сам имао трему. Да није било вас, ваше подршке, лепог мишљења вероватно не бих урадио шесту књигу него бих стао код оне прве, евентуало друге. Како све то иде и каква су времена хтео-нехтео ја ћу морати још да радим. Рецезенти су рекли оно што су имали да кажу али у свакој књизи су понешто додали. Највише и најјасније су рекли у оној првој, а у ствари ту су мотивисали себе, а и мене. Себе да то пооштравају сито, а мене да изоштрим боље оловку кад пишем. Имам обичај да кажем није мени глава бела због памети него због искуства. А кад се накупило искуства онда сам га ја преточио у књиге ““ додао је уз осмех Петковић који је за крај пријатељима, поштоваоцима његовог рада, поделио по примерак нове збирке.
Говорећи о првој Миловићевој збирци афоризама карикатура, епиграма и прича „Чвориште“ један од рецезената, међу којима је и Миленко Ераковић, проф. Душан Милошевић истакао је да је аутор на мало страна покушао је да покаже ко смо, куда идемо, шта можемо, а шта не можемо.
- Квалитет ове књиге и Миловићевог рада је у томе што је показао и доказао да смо ми Срби паметан народ. Само је питање како ми ту памет користимо. А та наша памет зна да буде и трома, спора, упарложена и да нам понекад не користи. Ово је покушај Драгана Миловића да нас учини бољим. Верујем да је у свом првом покушају то и успео. А то је само један од разлога зашто ову књигу најтоплије препоручујем.
Захваливши се на подршци Живораду Жићи Петковићу, Бранку Станићу, Миленку Ераковићу и свима који су помогли да књига угледа светлост дана Миловић је обећао да је ово само прва од три књиге које намерава да објави.
-Ову књигу сам написао учећи од великог џентлмена Живорада Жиће Петковића када сам му илустровао књиге, а посвећујем је мојој супрузи за тридесет година брака. Имам жељу да се после треће књиге сви нађемо у истом саставу.
Афоризме током једночасовног дружења читали су Јасмина Танасић и Весна Мијатовић, проф. разредне наставе у ОШ „Ната Јеличић“ и глумац Вељко Ераковић.
Живорад Жића Петковић рођен је 1949. године у Филиповићима. Основну школу завршио је у Драгинцу, а гимназију у Лозници. На Вишој педагошкој школи студирао је математику, а Учитељски факултет завршио у Бијељини. Готово цео свој радни век провео је у Радничком, данас Народном универзитету на различитим пословима у образовању одраслих, а задњих десет година на месту директора. Ожењен је већ четрдесет година, има двоје деце, ћерку Весну и сина Александра
Драган Миловић рођен је 1958. у Шапцу где је завршио основну и средњу школу, а Факултет политичких наука у Београду. Радни век провео је у Казнено-поправном заводу где је обављао дужности од командира до начелника. Ожењен је и има два сина
О. Гавриловић
Најновији број
25. април 2024.
