НАКОН ГОДИНА ЛУТАЊА НАШАО ДОМ
НИКАДА ВИШЕ БОРБА ЗА ОПСТАНАК
Већина становника Бенске Баре, али и други Шапчани познају Брку, Макса или Црног, како га већ ко зове. Овај крупни доброћудни мешанац годинама је живео на улици. “Дружио“ се са свим генерацијама, није му био битан ничији социјални статус или образовање. Све док једног дана по њега нису дошли шинтери. ЈКП “Стари град“ примило је бројне притужбе од оних који нису имали разумевања што овај симпатични пас лута улицама. Као да је то био његов избор.
Након пола године проведених у Прихватилишту, било је више оних који су се јавили да га усвоје, али нису испунили одговарајуће услова у погледу смештаја. Надлежни у Азилу нису могли да дозволе да се поново нађе на улици. Коначно, пре две недеље по њега су дошли стари познаници Татјана и Ђорђе Даскаловић. Дали су му своју адресу, а у пасош је уписан као Црни.
Огромно двориште налик парку сада је његово царство. Врата куће су му увек отворена, а кревет дели са новим газдама.
-Црног знамо са улице. Од ветеринарке Јелене Крстић, код које је често свраћао, смо чули да се налази у Прихватилишту. Одмах смо отишли, по њега, средили папирологију и довели га. Мада је тамо чисто, нема бува нити крпеља, окупали смо га, а у кући се понаша боље него пси који су од рођења гајени унутра. Неки су нас питали зар не бринемо што је стар, али колико год још да живи, проживеће као господин, кажу Даскаловићи и додају да се не може тачно проценити колико Црни има година, али да су претпоставке од седам до девет. Ветеринарка им је рекла да је здрав и на време стерилисан, а да је врло виталан показује и то што врло хитро успева да стигне и ухвати гуштере у дворишту.
Ђорђе и Тања увек су имали псе. Тридесет година су гајили ердел теријере, а од када им је последњи угинуо од старости пре годину дана хтели су да удоме неког. Међутим, коцкице им се никако нису поклапале и изгледа да су они и Црни чекали једни на друге.
-Цео живот је провео на улици па водимо рачуна да не побегне. Ипак, привикава се и већ после неколико дана је почео да нас лавежом обавештава када дође поштар. Надамо се да ово двориште сада доживљава као своју територију. Када се још мало привикне почећемо да га шетамо на повоцу. Битно је и да схвати да ће му храна увек бити доступна и да више никада неће морати да се бори за њу, прича Ђорђе.
Црни изгледа сада покушава да надокнади сву пажњу и љубав које
су му биле ускраћене током година проведених на улици, па својим новим газдама не дозвољава ни тренутак предаха. Све време наслоњен на једно од њих двоје, очекује чешкање док прсти не утрну.
Даскаловићи годинама држе кафић и зна их готово цео град. Тако је “екипа из краја“ лако пронашла Црног и дошла му у посету. Петнаестак станара “Баре“ предвођених рукометним тренером Ђорђем Рашићем дошли су да виде свој старог комшију.
Закључак је на крају да је овом псу упала не кашика у мед, него цео есцајг.
Тужно је отићи у Азил и видети толико паса, а изабрати једног међу њима. Ми смо имали “мисију“ и отишли смо само по њега, иначе нисам могла да погледам ни једног другог пса у очи. Свако ко има могућности, а воли псе требао би да узме пса из Прихватилишта, поручују Даскаловићи.
Након пола године проведених у Прихватилишту, било је више оних који су се јавили да га усвоје, али нису испунили одговарајуће услова у погледу смештаја. Надлежни у Азилу нису могли да дозволе да се поново нађе на улици. Коначно, пре две недеље по њега су дошли стари познаници Татјана и Ђорђе Даскаловић. Дали су му своју адресу, а у пасош је уписан као Црни.
Огромно двориште налик парку сада је његово царство. Врата куће су му увек отворена, а кревет дели са новим газдама.
-Црног знамо са улице. Од ветеринарке Јелене Крстић, код које је често свраћао, смо чули да се налази у Прихватилишту. Одмах смо отишли, по њега, средили папирологију и довели га. Мада је тамо чисто, нема бува нити крпеља, окупали смо га, а у кући се понаша боље него пси који су од рођења гајени унутра. Неки су нас питали зар не бринемо што је стар, али колико год још да живи, проживеће као господин, кажу Даскаловићи и додају да се не може тачно проценити колико Црни има година, али да су претпоставке од седам до девет. Ветеринарка им је рекла да је здрав и на време стерилисан, а да је врло виталан показује и то што врло хитро успева да стигне и ухвати гуштере у дворишту.
Ђорђе и Тања увек су имали псе. Тридесет година су гајили ердел теријере, а од када им је последњи угинуо од старости пре годину дана хтели су да удоме неког. Међутим, коцкице им се никако нису поклапале и изгледа да су они и Црни чекали једни на друге.
-Цео живот је провео на улици па водимо рачуна да не побегне. Ипак, привикава се и већ после неколико дана је почео да нас лавежом обавештава када дође поштар. Надамо се да ово двориште сада доживљава као своју територију. Када се још мало привикне почећемо да га шетамо на повоцу. Битно је и да схвати да ће му храна увек бити доступна и да више никада неће морати да се бори за њу, прича Ђорђе.
Црни изгледа сада покушава да надокнади сву пажњу и љубав које
су му биле ускраћене током година проведених на улици, па својим новим газдама не дозвољава ни тренутак предаха. Све време наслоњен на једно од њих двоје, очекује чешкање док прсти не утрну.
Даскаловићи годинама држе кафић и зна их готово цео град. Тако је “екипа из краја“ лако пронашла Црног и дошла му у посету. Петнаестак станара “Баре“ предвођених рукометним тренером Ђорђем Рашићем дошли су да виде свој старог комшију.
Закључак је на крају да је овом псу упала не кашика у мед, него цео есцајг.
Тужно је отићи у Азил и видети толико паса, а изабрати једног међу њима. Ми смо имали “мисију“ и отишли смо само по њега, иначе нисам могла да погледам ни једног другог пса у очи. Свако ко има могућности, а воли псе требао би да узме пса из Прихватилишта, поручују Даскаловићи.
М.М.
Најновији број
18. април 2024.
