ПОЕТСКО-МУЗИЧКО ВЕЧЕ СЦЕНЕ „МАСКА“ У БАШТИ КУД „АБРАШЕВИЋ“
ТО САМ ЈА, САМО МАЛО ИЗВРНУТО
Под окриљем ноћи удомљен, балансирам без даха и трзаја, на ивици сна, само је један од стихова који се могао чути прошле суботе у башти Културно-уметничког друштва „Абрашевић“. Прво августовско вече донело је пријатне звуке кларинетисте Косте Павловића и гитаристе Горана Љубанића који су били музичка пратња стиховима песникиње Јелене М. Ћирић из Прага. Љубавним стиховима обојеним еротским тоновима који су у интерпретацији глумаца Сцене „Маска“ Анете и Ивана Томашевића и Александре Ристић, под окриљем вечери, добили и своју трећу димензију у којој се могао опипати песникињ пулс сваке исписане речи у збиркама „Жар“ и „Наискап“.
- Јелена је утолико храбрија јер кроз своје стихове огољује себе и то еросом. Доживљавајући га као основ живота доноси природну магију, астралну светлост или виталну енергија представљајући нам идеалну љубав. Та идеална љубав подразумева идеалну сродност, наклоност, пожртвованост и узвишено испољавање осећања. Са еротским сједињењем она постаје нешто што добија трансценденталну димензију. И управо је то квалитет обе њене збирке, та метафизичка димензија, зато нема подвајања, успостављања границе између љубавног и еротског ““ рекла је лектор и проф. књижевности Ирена Милетић.
Пронашавши своју одговарајућу половину, исту ону за коју је Платон рекао да истинктивно целог живота трагамо, у супругу Мирославу своју љубавну причу Јелена тка на страницама својих збирки.
- Мој муж ми је истовремено и инспирација и велика подршка. Кад нешто радите можете да брилиријате у томе али кад уз то имате и подршку и ветар у леђа од драгих људи то је онда заиста незаменљиво. Чини ми се све сија још јачим сјајем. Слуха за ово имају и моје ћерке иако имају само десет и осам година. Иако сам по занимању правник мислим да човек може да има више љубави у једном тренутку према разним стварима. Љубав према писању пратила ме је још од школских дана. Писање је и мој излаз и израз и рекла бих начин живљења. То сам ја само мало изврнуто према јавности ““ уз осмех додала је Јелена.
Иако није присталица да се живот испије наискап, како гласи наслов њене друге збирке, већ да се „дегустира, ужива у сваком тренутку“, њени стихови управо се читају наискап јер су испуњени љубављу, страшћу, пожудом, жељом.
- Езистенцијалне ствари морају да постоје, да се испоштују. Али чини ми се да повремено треба да се тргнемо и да се вратимо оном унутрашњем, себи, било да је у питању човек или жена, и да испуни нешто и то само зато што у томе ужива, а не зато што ће то донети паре или некакво напредовање на некој друштвеној лествици.
Песма која је, бар по њој, највише одсликава „Наша кућа“ у збирци „Наискап“ помало одудара од осталог песничког опуса.
- Нема ни мало еротике, ни страсти, ни пожуде, а опет је најљубавнија или сам је бар ја тако видела. Ту је чини ми се срж свега онога о чему пишем.
Иако понекад „кокетира“ са кратким причама, есејима, песма је њен начин да изрази сопствену срж без обзира да ли су у питању љубавне песме, којих је највише, дечје или социјално ангажоване. За њу то је најлакши начин да се изрази. Зато се у наредном периоду може очекивати наставак Јелениног песничког жара који ће, између осталог, изродити и једну збирку поезије за децу за коју ће илустрације урадити њене ћерке.
Јелена М. Ћирић рођена је 1973. у Пожаревцу. У Београду је завршила студије права, а већ петнаест година са супругом и ћеркама живи у Прагу, Чешка. Добитница је више домаћих и међународних награда међу којима су и друга награда на Европском Фејсбук песничком фестивалу „(Ауто) портрет“, трећа на Другим књижевним сусретима у Смедеревској Паланци за песму „Њиве“, трећа на ИВ међународној ликовној и песничкој колонији у Крчедину за песму „Ћилибар“, песничка награда „Поет“ за 2011. годину за дебитантску збирку песама „Жар“, годишња награда Уметничке групе „Арте“ за најбољу књигу поезије, друга награда публике на Трећим књижевним сусретима у Смедеревској Паланци за песму „Гастарбајтерска“. Члан је Књижевног клуба „Милош Црњански“ из Бијељине и Уметничке групе „Арте“ из Београда.
- Јелена је утолико храбрија јер кроз своје стихове огољује себе и то еросом. Доживљавајући га као основ живота доноси природну магију, астралну светлост или виталну енергија представљајући нам идеалну љубав. Та идеална љубав подразумева идеалну сродност, наклоност, пожртвованост и узвишено испољавање осећања. Са еротским сједињењем она постаје нешто што добија трансценденталну димензију. И управо је то квалитет обе њене збирке, та метафизичка димензија, зато нема подвајања, успостављања границе између љубавног и еротског ““ рекла је лектор и проф. књижевности Ирена Милетић.
Пронашавши своју одговарајућу половину, исту ону за коју је Платон рекао да истинктивно целог живота трагамо, у супругу Мирославу своју љубавну причу Јелена тка на страницама својих збирки.
- Мој муж ми је истовремено и инспирација и велика подршка. Кад нешто радите можете да брилиријате у томе али кад уз то имате и подршку и ветар у леђа од драгих људи то је онда заиста незаменљиво. Чини ми се све сија још јачим сјајем. Слуха за ово имају и моје ћерке иако имају само десет и осам година. Иако сам по занимању правник мислим да човек може да има више љубави у једном тренутку према разним стварима. Љубав према писању пратила ме је још од школских дана. Писање је и мој излаз и израз и рекла бих начин живљења. То сам ја само мало изврнуто према јавности ““ уз осмех додала је Јелена.
Иако није присталица да се живот испије наискап, како гласи наслов њене друге збирке, већ да се „дегустира, ужива у сваком тренутку“, њени стихови управо се читају наискап јер су испуњени љубављу, страшћу, пожудом, жељом.
- Езистенцијалне ствари морају да постоје, да се испоштују. Али чини ми се да повремено треба да се тргнемо и да се вратимо оном унутрашњем, себи, било да је у питању човек или жена, и да испуни нешто и то само зато што у томе ужива, а не зато што ће то донети паре или некакво напредовање на некој друштвеној лествици.
Песма која је, бар по њој, највише одсликава „Наша кућа“ у збирци „Наискап“ помало одудара од осталог песничког опуса.
- Нема ни мало еротике, ни страсти, ни пожуде, а опет је најљубавнија или сам је бар ја тако видела. Ту је чини ми се срж свега онога о чему пишем.
Иако понекад „кокетира“ са кратким причама, есејима, песма је њен начин да изрази сопствену срж без обзира да ли су у питању љубавне песме, којих је највише, дечје или социјално ангажоване. За њу то је најлакши начин да се изрази. Зато се у наредном периоду може очекивати наставак Јелениног песничког жара који ће, између осталог, изродити и једну збирку поезије за децу за коју ће илустрације урадити њене ћерке.
Јелена М. Ћирић рођена је 1973. у Пожаревцу. У Београду је завршила студије права, а већ петнаест година са супругом и ћеркама живи у Прагу, Чешка. Добитница је више домаћих и међународних награда међу којима су и друга награда на Европском Фејсбук песничком фестивалу „(Ауто) портрет“, трећа на Другим књижевним сусретима у Смедеревској Паланци за песму „Њиве“, трећа на ИВ међународној ликовној и песничкој колонији у Крчедину за песму „Ћилибар“, песничка награда „Поет“ за 2011. годину за дебитантску збирку песама „Жар“, годишња награда Уметничке групе „Арте“ за најбољу књигу поезије, друга награда публике на Трећим књижевним сусретима у Смедеревској Паланци за песму „Гастарбајтерска“. Члан је Књижевног клуба „Милош Црњански“ из Бијељине и Уметничке групе „Арте“ из Београда.
О. Гавриловић
Најновији број
18. април 2024.
