РИТАМ У КАМЕНУ

Последњих неколико година, у Културном центру се, почетком септембра, организују изложбе младих уметника, које су, у већини случајева, њихово прво самостално представљање. „Месец младог аутора“ постао је престижни ликовни догађај, који помера границе у концепцијама, формама и садржајима. Ове године, радове у камену, металу полиестеру и гипсу, у оквиру опуса „Филозофија таласа“, представио је вајар Милош Благојевић.
Све је почело када је Милошев стриц, који је, такође, дипломирани вајар, видео његове цртеже када је овај био дечак. Увек је имао пластелин или глину у рукама, од којих је правио „некакве фигурице“, то му је била главна преокупација. Кад је дошло време за средњу школу, определио се за ликовну уметност, уписао је грнчарски смер у Школи примењених уметности, где се дефинитивно одлучио за вајарство. После је ишло некако логично и природно, уписао је ФПУ у класи Мирољуба Стаменковића, а мастер студије завршио код проф. Драгољуба Димитријевића.
- Ситуацију маке ор браке, имао сам у трећој години, када је тебало да, после аналитичког вајарства, стварамо препознатљив ликовни израз. То су биле непроспаване ноћи. Први рад који је био карактеристичан за мене, урадио сам у граниту, кап која пада у воду, а површина се таласа и прави далге, које сам кадрирао. Тада сам нашао сам свој израз, који сам све време тражио и носио у себи. Комбинација камена и таласа је не само занимљива, него и врло захвална, зато што је камен хладан материјал, а таласи топли. Када сам учествовао у радионици „Десет од мермера“ коју је водио професор Горан Чпајак, дефинитивно сам одлучио за наставим да радим у камену, каже Милош са великим ентузијазмом младог човека који је пронашао свој смисао.
С обзиром да је свирао бубњеве, који подразумевају осећај за ритам, направио је симбиозу камена и таласа и почео да гради сопствени ликовни израз. Каже да рад у камену захтева поштовање према материјалу, поступност, доследност, истрајност и дозу безобразлука када је у питању форма. На питање како је младим уметницима данас у Србији и шта он очекује, одговара да су му наде велике, да жели да живи од своје уметности. За сада, ако и није уметност, нека је бар раду у камену.
- Прошле године сам асистирао на изради Поклоничког крста, споменика руском и српским жртвама у Првом светском рату у Тополи. Преко лета сам са професором Чпајаком радио на рестаурацији споменика на Текеришу. Ову годину сам посветио припремању изложбе „Филозофија таласа“ у Културном центру.
До сада је у више наврата учествовао на МајданАрту и другим групним изложбама у Шапцу, Београду, Петровцу на Млави, Лисабону... Прошле године је, на 12. Бијеналу у Горњем Милановцу добио специјалну награду за скулптуру.
- Мој мастер рад је био споменик жртвама које су стрељане на Старом мосту на крају Другог светског рата. Велика ми је жеља да тај споменик једном буде урађен и постављен на месту које сам му наменио. Имам модел висине 80 цм, који је рађен у граниту, а скулптура би била најмање 8 метара висока, због самог простора. Немам страх од великог формата и увек тражим изазов. Ове године сам учествовао у Мишарској ликовној колонији, на којој смо урадили четири скулптуре за град.
Милош каже да људи у Србији немају толико афинитета према скулптури колико према слици, „која им је блискија“. Ипак, има и снаге и воље да иде напред и оствари своје снове.
Изабравши тему којом се већ годинама бави и коју развија на један особен начин, овај млади аутор је постигао две ствари – са једне стране створио је простор за истраживање као перманентни рад на себи и својој уметности, док је, са друге стране, постао већ препознатљив у контексту уметничке сцене на којој доста активно и успешно делује.
(Филип Ковачевић, историчар уметности)