ЗАНЕСЕЊАК ПОЗОРИШНЕ СЦЕНЕ И СЛИКАРСТВА

Сваке године културни ствараоци Мачве, традиционалним фестивалом “Позоришни дани Миливоје Мартиновић-Мартин на својеврстан начин враћају дуг великану мачванске позоришне и сликарске сцене Миливоју Мартиновићу-Мартину из Богатића. Тако је и овог пута, а седмодневна манифестација позоришта из разних крајева Србије чији је главни домаћин Аматерско позориште “Јанко Веселиновић” у Богатићу, почела је протеклог уторка у биоскопској сали ове варошице.
Неуморни културни стваралац, за кратког животног века, много је задужио завичај који му нажалост није узвратио, практично никаквом општинском наградом. С друге стране добио је златну значку Културно-просветне заједнице Србије.
Вишеструко обдарен. Брз на речи и делу. Изузетно духовит. Занимљив, ведар, склон шали, покрету, маштовитости и осећајности. Бескрајно је био заљубљен у родни крај. Мачви је поклонио целог себе. Донео јој је у културном животу много чега новог, лепог и узбудљивог.
На позоришне даске, крочио је још као средњошколац у Шапцу. Тада је тумачио неке мање улоге.
- У Богатићу, где се обрео као службеник, одмах је приступио локалном позоришту у повоју. Ту је и остао до краја свог кратког животног века, борећи се за освајање позоришних тајни, присећа се професор књижевности из ове варошице Петар Берић.
Мартин је изградио темеље Аматерског позоришта “Јанко Веселиновић”. Његов редитељски деби и велики изазов на почетку каријере биле су Нушићеве једночинке: “Светски рат” и “Кирија”. Аматери из Богатића су са овим представама 1951. године успешно наступали на смотри позоришта у Малом Зворнику ( летња сцена код хидроелектране). Нешто касније Мартин је поставио на позоришну сцену Нушићеву комедију “Власт”, а потом и више других дела великог српског комедиографа. У Аматерском позоришту у Богатићу режирао је велики број представа. Првих година позоришта доминирали су Нушићеви текстови (“ Народни посланик”, “ Свет”, “Сумњиво лице”...) Од свих режија издваја се “Коштана”, Боре Станковића, која је четири пута постављана на сцени у Богатићу. Мартин није био само редитељ ове представе, него и сценограф, а често пута наступао је и као глумац. У тим различитим верзијама “Коштане”, мењао је глумце али су двојица тумачили увек исте улоге: Драгослав Дакић је увек био Митке, а Звонко Берић, хаџи Тома.
Своје највеће успехе, као редитељ и сценограф Миливоје Мартиновић је остварио у периоду од 1975. до 1978. године. Тада је реализовао “Мећаву”, “Прстен на извору” и “Ветар над Србијом”. “Мећава”, Пере Будака, премијерно је изведена 1975. године. С овом представом у редитељској улози Мартин је био победник смотре драмских аматера тадашњег Подрињско-Колубарског региона и на Републичком фестивалу у Чачку. Припале су му награде за најбољу режију и сценографију, а глумцима, прва награда за мушку и женску улогу.
Миливој Мартиновић-Мартин оставио је и дубок траг у ликовном животу Мачве од 1960. године када упознаје сликара Милића од Мачве са којим касније заједно формирају Мачванску сликарску школу. Непрегледна житна поља, пашњаци, качаре, сељаци са воловским колима, оживели су на њиховим сликама. Тако настаје и Мартиново познато уље на платну “Мој Ласли најбољи”, али и слике других мачванских сликара: Дејана Којића, Драгића Сокића, Слободана Берића, Петра Берића и других аутора којима је ова велика српска равница била и остала на срцу.
Мартин и његови пријатељи дочарали су је за сва времена. Стога и није чудно што је на његовом последњем испраћају 1980. било много људи. Прерано је отишао из културе и живота људи Мачве, који су га много волели и ценили.