ЗАДУЖБИНСКО ДРУШТВО „ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК“ МИШАР И ШАБАЧКО ПОЗОРИШТЕ УРУЧИЛИ НАГРАДУ ЗБИРЦИ „МИШАРСКЕ ЕЛЕГИЈЕ“ КРСТИВОЈА ИЛИЋА
РЕЧ И ЗАВЕШТАЊЕ
„Још гаврани испод неба ћуте, снови пали на јелове гране; кажи, Боже, до спасења путе: како Срби слободу да бране!/ Како рука да стигне до мача, до секире која оштри коље; мртав Лазар Србијом корача, потреса се на небу престоље!“
Кажи Боже до спасења путе
И би реч. Песничка реч која се разлила прошле среде, последње вечери септембра, у Шабачком позоришту. Реч о песмама и њеном аутору, шабачком Орфеју и „новом узлету епског стиха“. И управо тај узлет у збирци песама „Мишарске елегије“ Крстивоја Илића с правом је заслужио новоустановљену књижевну награду „Реч и завештање“ коју су доделили Задужбинско друштво „Први српски устанак“ Мишар и Шабачко позориште.
- Ми у Шапцу покушавамо да најпре Шапчанима, а онда целом свету покажемо да морамо најпре да поштујемо оно што имамо. Ако ми то не поштујемо неће нас ни други поштовати. Та идеја је посебно заступљена у Задужбинском друштву „Први српски устанак“ са Мишара. И Шабачко позориште покушава да на све могуће начине афирмише културно и уметничко стваралаштво у Шапцу. Када дођу тренуци за оно што је најбоље, што потиче одавде, то су тренуци када смо ми најсрећнији. Због тога су Задужбинско друштво „Први српски устанак“ и Шабачко позориште одлучили да заувек сачувају успомену на једну књигу и то „Мишарске елегије“ песника Крстивоја Илића. Мислим да се по први пут, бар по мом скромном дугогодишњем искуству, додељује награда једној књизи која је доживела и пето, нумерисано, издање – истакао је Зоран Карајић, директор Шабачког позоришта.
Одбор најистакнутијих уметника који су сачињавали проф. др Миливоје Павловић, књижевник и професор Универзитета, проф. др Светислав Божић, композитор, проф. др Славица Јовановић, проф. Драгиша Марсенић, академски сликар, проф. мр Бранко Ђурковић, диригент, Будимир Гајић, композитор, Зоран Карајић и Петар Лазић, драмски уметници, ову одлуку донео је шестог септембра у Шапцу.
- Лепо је бити у крају у коме је родољубиво осећање одувек било лирски веома плодотворно. У граду у коме су се родили или се школовали песници снажне отаџбинске идеје. У граду у коме је Исидора Секулић била професор слободе, а Станислав Винавер ђак. У граду у коме се појавио први амрел и у коме се први пут чуо клавир. А још лепше је видети да овај град у својој централној културној установи прославља свог живог Орфеја супротно нашој невеселој традицији у којој признања дођу углавном постхумно. И даје, да кажем, неку врсту симболичног ловоровог венца свом великом поети Крстивоју Илићу, највећем елегичару међу савременим српским песницима. Човеку који је међу реткима остварио високе домете у оба важна песничка поља, као песник за децу и као песник за одрасле и осетљиве. Дуго познајем Крстивоја Илића. Могу да кажем да смо пријатељи. Припала ми је можда незаслужена привилегија да му честитам на тим високим дометима. Наравно и да честитам Вама, Шапчанима, који га пратите, волите и подржавате, и да пренесем жеље културних радника Београда и Србије за добро здравље Крстивоја Илића, да му не понестане енергије за још неку песму која би непосредно извирала из оданости своме роду и народу, из емоције која је код њега константна – рекао је проф. др Миливоје Павловић приликом уручења награде највећем живом српском елегичару.
Као што је познато, књига „Мишарске елегије“ у свом тематском кругу има Бој на Мишару, историјски подвиг за враћање давно изгубљене слободе и стварање модерне српске државе. Захваљујући њој настала је и драма „Мишарска битка“ која је имала исту мисију. Зато и не чуди што је поред ове награде Крстивоје Илић примио и лично признање у виду Захвалнице за изузетан допринос српској књижевној заједници од стране Културно-просветне заједнице Србије.
- Оно што је Крстивоје Илић урадио, оно што је исписао то припада историји и поезији за вечита времена. Тако да присуствујемо стварно једном великом делу. Имао сам част да његове текстове користим као редитељ у многим свечаним приликама. Управни одбор једногласно је донео одлуку да се ода велико признање и част Крстивоју за све што је учинио за културу и стваралаштво Републике Србије – поручио је Живорад Ајдачић, генерални секретар Културно-просветне заједнице Србије.
На Свечаној академији песнику љубавне, родољубиве, елегичне поезије и поезије за децу, певали су у част Мушки хор „Невен“, Хор 66 девојака, Шабачко певачко друштво и Дечји хор „ВиВа“ са диригентом Бранком Ђурковићем, а уз клавирску пратњу Милене Ђурковић Пантелић. Стихове из збирке „Мишарске елегије“ говорили су првак Народног позоришта у Београду Небојша Кундачина, глумци Шабачког позоришта Петар Лазић, Боривоје Божанић, Синиша Максимовић, Владимир Милојевић и Омладинског позоришта „Вожд“ Мишар Душан Симић и Вања Павловић, док је Добрило Аранитовић вратио све у прохујале дане певањем уз гусле.
Сусрет са стиховима „Мишарских елегија“ доживео сам у Шабачком позоришту. Свечана промоција, сценски приказ књиге. Ту су глумци и то највећи мајстори говорења поезије на челу са Петром Лазићем. И музичка пратња уз најмодернији инструмент. Али и гусле. Све то даје невероватан сјај и раскош класичном епском стиху исписаном модерним песничким језиком. Као да поезија саму себе дотерава. А ја замишљам како би све то звучало у хорском извођењу са композицијама Будимира Гајића, са 66 девојака уз моје дириговање, што се убрзо и догодило. Нисам склон хвалоспевима. Дуго и тешко одмеравам сваку своју реч али су „Мишарске елегије“ заиста сведочанство једне велике поезије.
Бранко Ђурковић, диригент
Без посебне жудње за новом песничком славом, признајем да је цела свечаност у Шабачком позоришту, несумњиво најзначајнијом установом културе у граду, досегла границе апсолутног прожимања физичког и метафизичког света! Све је толико било слично бесмртном чину самог Створитеља. Посебно, када је прослављени маестро Бранко Ђурковић, са својим хором, и у улози солисте, отпевао моје већ химничне стихове „Кажи Боже до спасења путе“ и „Мој попонче“, за које је, као и за целу књигу, музику написао угледни композитор Будимир Гајић. Тај маестров глас, који као да је долазио из неког другог, небеског пространства, оживео је у свима нама атмосферу античког позоришта! Захваљујем свим сарадницима и учесницима у програму на врхунској презентацији врхунске уметности.
Крстивоје Илић
Кажи Боже до спасења путе
И би реч. Песничка реч која се разлила прошле среде, последње вечери септембра, у Шабачком позоришту. Реч о песмама и њеном аутору, шабачком Орфеју и „новом узлету епског стиха“. И управо тај узлет у збирци песама „Мишарске елегије“ Крстивоја Илића с правом је заслужио новоустановљену књижевну награду „Реч и завештање“ коју су доделили Задужбинско друштво „Први српски устанак“ Мишар и Шабачко позориште.
- Ми у Шапцу покушавамо да најпре Шапчанима, а онда целом свету покажемо да морамо најпре да поштујемо оно што имамо. Ако ми то не поштујемо неће нас ни други поштовати. Та идеја је посебно заступљена у Задужбинском друштву „Први српски устанак“ са Мишара. И Шабачко позориште покушава да на све могуће начине афирмише културно и уметничко стваралаштво у Шапцу. Када дођу тренуци за оно што је најбоље, што потиче одавде, то су тренуци када смо ми најсрећнији. Због тога су Задужбинско друштво „Први српски устанак“ и Шабачко позориште одлучили да заувек сачувају успомену на једну књигу и то „Мишарске елегије“ песника Крстивоја Илића. Мислим да се по први пут, бар по мом скромном дугогодишњем искуству, додељује награда једној књизи која је доживела и пето, нумерисано, издање – истакао је Зоран Карајић, директор Шабачког позоришта.
Одбор најистакнутијих уметника који су сачињавали проф. др Миливоје Павловић, књижевник и професор Универзитета, проф. др Светислав Божић, композитор, проф. др Славица Јовановић, проф. Драгиша Марсенић, академски сликар, проф. мр Бранко Ђурковић, диригент, Будимир Гајић, композитор, Зоран Карајић и Петар Лазић, драмски уметници, ову одлуку донео је шестог септембра у Шапцу.
- Лепо је бити у крају у коме је родољубиво осећање одувек било лирски веома плодотворно. У граду у коме су се родили или се школовали песници снажне отаџбинске идеје. У граду у коме је Исидора Секулић била професор слободе, а Станислав Винавер ђак. У граду у коме се појавио први амрел и у коме се први пут чуо клавир. А још лепше је видети да овај град у својој централној културној установи прославља свог живог Орфеја супротно нашој невеселој традицији у којој признања дођу углавном постхумно. И даје, да кажем, неку врсту симболичног ловоровог венца свом великом поети Крстивоју Илићу, највећем елегичару међу савременим српским песницима. Човеку који је међу реткима остварио високе домете у оба важна песничка поља, као песник за децу и као песник за одрасле и осетљиве. Дуго познајем Крстивоја Илића. Могу да кажем да смо пријатељи. Припала ми је можда незаслужена привилегија да му честитам на тим високим дометима. Наравно и да честитам Вама, Шапчанима, који га пратите, волите и подржавате, и да пренесем жеље културних радника Београда и Србије за добро здравље Крстивоја Илића, да му не понестане енергије за још неку песму која би непосредно извирала из оданости своме роду и народу, из емоције која је код њега константна – рекао је проф. др Миливоје Павловић приликом уручења награде највећем живом српском елегичару.
Као што је познато, књига „Мишарске елегије“ у свом тематском кругу има Бој на Мишару, историјски подвиг за враћање давно изгубљене слободе и стварање модерне српске државе. Захваљујући њој настала је и драма „Мишарска битка“ која је имала исту мисију. Зато и не чуди што је поред ове награде Крстивоје Илић примио и лично признање у виду Захвалнице за изузетан допринос српској књижевној заједници од стране Културно-просветне заједнице Србије.
- Оно што је Крстивоје Илић урадио, оно што је исписао то припада историји и поезији за вечита времена. Тако да присуствујемо стварно једном великом делу. Имао сам част да његове текстове користим као редитељ у многим свечаним приликама. Управни одбор једногласно је донео одлуку да се ода велико признање и част Крстивоју за све што је учинио за културу и стваралаштво Републике Србије – поручио је Живорад Ајдачић, генерални секретар Културно-просветне заједнице Србије.
На Свечаној академији песнику љубавне, родољубиве, елегичне поезије и поезије за децу, певали су у част Мушки хор „Невен“, Хор 66 девојака, Шабачко певачко друштво и Дечји хор „ВиВа“ са диригентом Бранком Ђурковићем, а уз клавирску пратњу Милене Ђурковић Пантелић. Стихове из збирке „Мишарске елегије“ говорили су првак Народног позоришта у Београду Небојша Кундачина, глумци Шабачког позоришта Петар Лазић, Боривоје Божанић, Синиша Максимовић, Владимир Милојевић и Омладинског позоришта „Вожд“ Мишар Душан Симић и Вања Павловић, док је Добрило Аранитовић вратио све у прохујале дане певањем уз гусле.
Сусрет са стиховима „Мишарских елегија“ доживео сам у Шабачком позоришту. Свечана промоција, сценски приказ књиге. Ту су глумци и то највећи мајстори говорења поезије на челу са Петром Лазићем. И музичка пратња уз најмодернији инструмент. Али и гусле. Све то даје невероватан сјај и раскош класичном епском стиху исписаном модерним песничким језиком. Као да поезија саму себе дотерава. А ја замишљам како би све то звучало у хорском извођењу са композицијама Будимира Гајића, са 66 девојака уз моје дириговање, што се убрзо и догодило. Нисам склон хвалоспевима. Дуго и тешко одмеравам сваку своју реч али су „Мишарске елегије“ заиста сведочанство једне велике поезије.
Бранко Ђурковић, диригент
Без посебне жудње за новом песничком славом, признајем да је цела свечаност у Шабачком позоришту, несумњиво најзначајнијом установом културе у граду, досегла границе апсолутног прожимања физичког и метафизичког света! Све је толико било слично бесмртном чину самог Створитеља. Посебно, када је прослављени маестро Бранко Ђурковић, са својим хором, и у улози солисте, отпевао моје већ химничне стихове „Кажи Боже до спасења путе“ и „Мој попонче“, за које је, као и за целу књигу, музику написао угледни композитор Будимир Гајић. Тај маестров глас, који као да је долазио из неког другог, небеског пространства, оживео је у свима нама атмосферу античког позоришта! Захваљујем свим сарадницима и учесницима у програму на врхунској презентацији врхунске уметности.
Крстивоје Илић
О. Гавриловић
Најновији број
25. април 2024.
