ДВА НЕБА ПОЕЗИЈЕ

У оквиру манифестације „Месеца младог аутора“, у књижари Културног центра, протекле среде, представљена је песникиња Катарина Кулезић, чија нас је поезија пријатно изненадила. У „поплави“ разних „словослагача“, назови и самозваних песника, чули смо мелодију, без које поезија, а то заборављају горе поменути, не постоји.
- Пишем зато што се понекад уморим од стварности и празних разговора у свакодневици. Зато поезију и доживљавам као отимање бића од празнине. Без ње немам сећање ни мишљење, она је за мене биће које даје дах свему што је у нама, месо духа на костуру стварности. Зато поштујем реч, рекла је Катарина.
На трагу Црњанског, Попе и Миљковића, ови стихови најављују озбиљну песникињу и обнављају наду да ће поезија наџивети време које је обесмишљава.
- Два су неба на којима се, као на ваздушном јастуку, дели песникиња. Једно је тамно и болно, а друго, саткано од бајковиог сна које је узноси до блаженства и предаха. Песме обилују језичким симболима на основу којих песникиња изражава своју нутрину, откривајући смисао света на начин који је у њој укорењен и живи Она врло прецизно спаја крајности у јединствено виђење свог свесног и несвесног лирског бића, рекла је Бранка Тодоровић.
Све „мирише“ на прву песничку књигу. Можда баш у издању Културног центра, који подржава младе уметнике.
Катарина Кулезић је рођена на Видовдан 1990. године. Почела је да пише са непуних седам година, „дедином руком“, који је у њој развио љубав према књижевности. Средњу Медицинску школу је завршила у Сремској Митровици, где је, у Дому, имала за васпитачицу Наду Авакумовић, која је подржавала њену одлуку да се определи за студије књижевности у Новом Саду. Ради као наставница српског језика у ОШ „Стојан Новаковић“. Ускоро ће постати мајка једне девојчице.
Завртеше описан круг.
Капци су бојили свет
У црно и црвено.
Зажмурих.
Мрак.
Пруга.
На крају пруге праг.
На прагу ја.
Воз.
Искорачих један корак.
Тесне су ципеле (срасле за табан)
следећим кораком поправиле дан.
Земља и сан лепе се за њих. Корак тих.
Из празнине кости разлеже се страх.
Дајем све на тај црни,
црни једанаести корак.
Воз узлеће у дах
у зеницу
у прах
Мрак!
„Три црвено“, пробуди ме глас,
(Око мене нестрпљиви броје у себи до 100
Чујем сваки њихов број)
„Тринаест!“ Све на тринаест црно!!!
Црно као изгорели воз“.
Зажмурих поново.
Зелене очи.
Зелена нула.
Паника као слап ме савлада.
Зароних до дна, са мало ваздуха.
Мрак.
У мраку ја.
Бројим.
Тридесет и шести корак.
Камена литица.
На литици ја.
Слобода под стопалима.
Осипање камења.
Пад
у похлепне зелене очи.
„Нула“, буди ме глас.
Последњи жетон на 36,
јер више од два пута
тринаест корака мора одвести у Спас.