СЛАВА

Прво су стигли гости са села. Дошли су сви одједном, као да их је воз довезао. Били су бучни, широког осмеха, руменог лица, са обавезним шубарама на глави. Донели су мирис поњава, шаровине, и киптећи од здравља снажно су нас грлили. Много нам је пријао сусрет са њима. Износили су јабуке колачаре, дуње, суве шљиве. Мноштво мириса деловало је опијајуће.
Седали су за сто, водећи рачуна о старости. У чело је седао најстарији и посебна пажња је била поклоњена њему. Узимали су жито крстећи се три пута, а затим су га заливали гутљајима црног вина. Разговарало се без неког реда, прекидали су једни друге, упадали су у пола речи и све је било пропраћено прегласним смехом, понекад без већег разлога. Дуго су рукама гужвали шубаре, а гуњеве, и поред грашки зноја на челу, нису хтели да одложе.
„Ко је дош‘о, дош‘о, ‘ајде да се поставља?“
Гости из града стизали су породично, свечано обучени за ту прилику, успут честитајући славу, уз извињење за које није било веће потребе. Својим доласком на кратко су прекинули претходне госте срдачно питајући: „Како је код вас на селу?“
Уношење супе која се пушила, без обзира на топлу просторију, утихнуло је разговор. Није било лако насути дуге домаће резанце који су се пружали од чиније до тањира. Сви погледи су били управљени према рођаку који је тако сркао супу, да нам се чинило да му кашика није ни потребна. Скинуо је горњи део одеће, а бела везена кошуља већ је била прилепљена уз тело. Истицао је велики стомак, по коме, је са нескривеним задовољством, тапшао.
„А код вас у граду, видим лепо се носите“ - шеретски је приметио , а затим снажно кинуо, настављајући да слаже рен преко пихтија које су дрхтале у тањиру. А онда је настао тајац, чак су и деца ућутала. За столом се правило место за печење, а после се дуго времена нико није чуо. Само звекет есцајга и убрзано дисање гостију нарушавало је велику тишину. Рођак је био све руменији, масних руку, сјајних очију, и све чешће је тражио разлога да се гласно смеје, што су чинили и остали већ опуштени гости.
„Причај нам шта је било са оном снајком?“- тражили су од њега за столом. „Ма ништа, био сам мало накресан, само смо причали. Да сте само видели моју жену како је испрашила комшију када је дошао да ме опањка. Маните ме људи, ево стиже торта!“
Деца су пунила уста ванилицама које су се дробиле, и падале по новим џемперима. О времену нико није размишљао, осим домаћина. Бело вино са содом било је као шампањац. За столом се разлегла тиха песма.
„Срећна слава, домаћине! Догодине опет у здрављу и весељу!“
Из књиге Бана Јанковића, “Прозор на Камичку” (2001.)