ПИСМО ИЗ МЕСНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ГЛОГОВАЦ
“ГЛАС” НАЈАВИО ИЗГРАДЊУ ДОМА КУЛТУРЕ
Глоговац никада није био велико село, али мора се рећи да је он пре свега имао људе, вредне, способне ... и успешне. Академија поводом 110. годишњице од смрти Јанка Веселиновића и спомен плоча-медаљон са његовим ликом у згради Удружења књижевника Србије
Глас Подриња је у једном од првих послератних бројева ( 21. 07. 1945. у тексту под насловом “Глоговац ће успети да створи Дом културе”) најавио изградњу Дома културе у Глоговцу.
Након само неколико дана, село је имало 30.000 комада садевене цигле. План је био 80.000. Сву ту циглу пренели су наши најмлађи – пионири!
Из богате историје села
Многи од њих, нажалост, нису више међу нама! Само ретки могу посведочити о том бурном периоду успеха, посртања, успона и падова. Поред свега, у својој историји дугој нешто више од 225 година, свог првог писменог помена, Глоговац је, бар у овим нашим мачванским оквирима, увек био нека врста авангарде, светионика или лучоноше развоја српског села.
Његово заостајање почело је у последњих неколико деценија и чини се да постаје незаустављиво! То се да уочити, посебно ако се направе нека поређења са другим селима у општини и видљиво је не само у демографском и економском, већ и у културном, спортском, политичком и сваком другом смислу.
Глоговац је у једном тренутку седиште Мачванске кнежевине, касније среза, једне од највећих управних области тог ранга у Србији, која обухвата чак тридесет пет села, на чијем челу се налази обор-кнез Сима Катић Прекодринац.
Сличне резултате Глоговац је постизао и у потоњим временима, јер такође предњачи, не само у верској организацији, него и у школству, култури, спорту, заштити животне околине...
Ако се запитамо шта је то што је узроковало његов тако динамичан развој у прошлости, а шта је разлог његовог заостајања у новијем времену, схватићемо да се повољан географски положај Глоговца није променио. Такође, у демографском смислу Глоговац никада није био велико село, али мора се рећи да је он пре свега имао људе, и то оне јако вредне, способне... и успешне. Само ћемо поменути, поред војводе Симе Катића, хајдучког вођу и кмета Станоја Панића Сурепа, о којима је Јанко тако лепо писао, браћу Милосављевић; Степана, Николу и Димитрија, који уз Симу много допринеше градњи цркве, у којој је у једном моменту вршена служба за чак девет мачванских села и у чијој порти су донесене тако важне одлуке као што је био почетак Мачванске буне 1840. године. Преци многих садашњих глоговачких и мачванских родова учествовали су у њој борећи се за своја права. Не смемо заборавити, иако време брише и њихов драгоцен траг у изградњи Глоговца, два глоговачка посланика у српској скупштини, Андрију и касније Живана Милосављевића, потом књижевника Јанка Веселиновића, првог секретара Удружења књижевника Србије, Милорада Панића Сурепа, па у новијем времену Слободана Ђаковића, председника општине Богатић, затим, народног посланика Љубомира Мачковића, све до данашњих дана и господина Борисава Ковачевића, посланика у садашњем српском парламенту. Ако се овоме дода читав низ изузетних свештеника, војника, лекара, културних, просветних и привредних радника и прегалаца, онда ни мало не треба да нас изненађује процват Глоговца као насеља у прошлим временима.
Из свега набројаног, вероватно ће нам прва асоцијација бити, да сада то немамо и да се ту ништа не може учинити, нити променити! Да ли је баш тако? Новије време учинило је да Глоговац напусти читав низ изузетних људи. Њих овом приликом нећемо набрајати, али стоји чињеница да је веза са њима на неки начин прекинута, ако не и изгубљена, а да су они за Глоговац изузетан људски потенцијал. Шта је још Глоговац изгубио у овим, мора се рећи тешким временима? Изгубио је међуповерење и слогу коју је некада имао. Она се мора повратити и можда је ово тренутак и права прилика да се на томе највише уради, а напред поменути људски ресурс стави у службу развоја села.
О предстојећој манифестацији “Дани Јанка Веселиновића”
Овај свеглоговачки скуп има идеју да се и овога пута окупимо као некада и то обележавајући 110. годишњицу од како нас је напустио Јанко Веселиновић, наш чика Јанко, човек који је ово село и наше претке, а његове, комшије, пријатеље, кумове, рођаке, неизмерно волео, о њима писао, њима се дичио...
Када се има у виду материјални положај у ком се село данас налази, Глоговац посебно, вероватно ће се многи од нас запитати, да ли је ово време за прославе и није ли боље бар неке мање значајне годишњице, уз све поштовање, ипак прескочити. Иако је овакав став тешко аргументовано оспорити, ипак треба рећи, с дужним поштовањем дела и лика великана наше књижевности, да ово окупљање има и свој скривени циљ, а то је обнова села, његов развој и напредак.
Друштво књижевника Србије је одлучило да Јанку Веселиновићу врати место које му припада у српској култури, а које је Јанко неправедно изгубио чак и у школским уџбеницима. Ове године, у Француској 7, у Београду, Удружење књижевника Србије ће поставити спомен плочу, медаљон са ликом Јанка Веселиновића. Такође, установљава се награда за историјски роман под именом Јанко Веселиновић, што је коначно право признање једном од најплоднијих и најзначајнијих српских писаца. У октобру месецу, из руку познатог књижевника Милована Витезовића, та награда ће бити уручена управо у Глоговцу. Истога дана испред школе ће бити откривена Јанкова биста.
Жеља је и намера да се у Глоговцу направи манифестација која ће бити традиционална. И са Глоговцем и без њега, у Глоговцу или ван њега, та идеја ће заживети. Ми јој се можемо придружити, помоћи је или остати по страни. Глоговац ће засигурно у свему добити онај значај који сам буде заслужио, јер то је одувек тако било. Ако будемо одлучни, бар делић колико наши преци, у ништа лакшим временима, ово ће свакако поспешити идеју за обнову Дома културе у Глоговцу и стварања неке врсте меморијалног центра Јанку Веселиновићу и Милораду Панићу Сурепу, места које ће окупљати посленике културе из читаве Србије.
Општинске структуре на челу са председником општине Ненадом Бесеровцем, директором Културног центра „Богатић“ Иваном Радовановићем и секретаром за образовање Миладином Станчетићем, подржавају нас у овој идеји и пројекту, како у моралном и техничком смислу, тако и у оном материјалном.
Није потребно посебно доказивати шта бисмо ми Глоговчани имали од свега овога. Потребна је само наша добра воља и добра намера. Треба веровати да ће се многи Глоговчани, не само они по рођењу већ и уверењу, придружити овој идеји, ако не ове онда неке од наредних година, које ће Глоговцу донети светлију будућност.
Глас Подриња је у једном од првих послератних бројева ( 21. 07. 1945. у тексту под насловом “Глоговац ће успети да створи Дом културе”) најавио изградњу Дома културе у Глоговцу.
Након само неколико дана, село је имало 30.000 комада садевене цигле. План је био 80.000. Сву ту циглу пренели су наши најмлађи – пионири!
Из богате историје села
Многи од њих, нажалост, нису више међу нама! Само ретки могу посведочити о том бурном периоду успеха, посртања, успона и падова. Поред свега, у својој историји дугој нешто више од 225 година, свог првог писменог помена, Глоговац је, бар у овим нашим мачванским оквирима, увек био нека врста авангарде, светионика или лучоноше развоја српског села.
Његово заостајање почело је у последњих неколико деценија и чини се да постаје незаустављиво! То се да уочити, посебно ако се направе нека поређења са другим селима у општини и видљиво је не само у демографском и економском, већ и у културном, спортском, политичком и сваком другом смислу.
Глоговац је у једном тренутку седиште Мачванске кнежевине, касније среза, једне од највећих управних области тог ранга у Србији, која обухвата чак тридесет пет села, на чијем челу се налази обор-кнез Сима Катић Прекодринац.
Сличне резултате Глоговац је постизао и у потоњим временима, јер такође предњачи, не само у верској организацији, него и у школству, култури, спорту, заштити животне околине...
Ако се запитамо шта је то што је узроковало његов тако динамичан развој у прошлости, а шта је разлог његовог заостајања у новијем времену, схватићемо да се повољан географски положај Глоговца није променио. Такође, у демографском смислу Глоговац никада није био велико село, али мора се рећи да је он пре свега имао људе, и то оне јако вредне, способне... и успешне. Само ћемо поменути, поред војводе Симе Катића, хајдучког вођу и кмета Станоја Панића Сурепа, о којима је Јанко тако лепо писао, браћу Милосављевић; Степана, Николу и Димитрија, који уз Симу много допринеше градњи цркве, у којој је у једном моменту вршена служба за чак девет мачванских села и у чијој порти су донесене тако важне одлуке као што је био почетак Мачванске буне 1840. године. Преци многих садашњих глоговачких и мачванских родова учествовали су у њој борећи се за своја права. Не смемо заборавити, иако време брише и њихов драгоцен траг у изградњи Глоговца, два глоговачка посланика у српској скупштини, Андрију и касније Живана Милосављевића, потом књижевника Јанка Веселиновића, првог секретара Удружења књижевника Србије, Милорада Панића Сурепа, па у новијем времену Слободана Ђаковића, председника општине Богатић, затим, народног посланика Љубомира Мачковића, све до данашњих дана и господина Борисава Ковачевића, посланика у садашњем српском парламенту. Ако се овоме дода читав низ изузетних свештеника, војника, лекара, културних, просветних и привредних радника и прегалаца, онда ни мало не треба да нас изненађује процват Глоговца као насеља у прошлим временима.
Из свега набројаног, вероватно ће нам прва асоцијација бити, да сада то немамо и да се ту ништа не може учинити, нити променити! Да ли је баш тако? Новије време учинило је да Глоговац напусти читав низ изузетних људи. Њих овом приликом нећемо набрајати, али стоји чињеница да је веза са њима на неки начин прекинута, ако не и изгубљена, а да су они за Глоговац изузетан људски потенцијал. Шта је још Глоговац изгубио у овим, мора се рећи тешким временима? Изгубио је међуповерење и слогу коју је некада имао. Она се мора повратити и можда је ово тренутак и права прилика да се на томе највише уради, а напред поменути људски ресурс стави у службу развоја села.
О предстојећој манифестацији “Дани Јанка Веселиновића”
Овај свеглоговачки скуп има идеју да се и овога пута окупимо као некада и то обележавајући 110. годишњицу од како нас је напустио Јанко Веселиновић, наш чика Јанко, човек који је ово село и наше претке, а његове, комшије, пријатеље, кумове, рођаке, неизмерно волео, о њима писао, њима се дичио...
Када се има у виду материјални положај у ком се село данас налази, Глоговац посебно, вероватно ће се многи од нас запитати, да ли је ово време за прославе и није ли боље бар неке мање значајне годишњице, уз све поштовање, ипак прескочити. Иако је овакав став тешко аргументовано оспорити, ипак треба рећи, с дужним поштовањем дела и лика великана наше књижевности, да ово окупљање има и свој скривени циљ, а то је обнова села, његов развој и напредак.
Друштво књижевника Србије је одлучило да Јанку Веселиновићу врати место које му припада у српској култури, а које је Јанко неправедно изгубио чак и у школским уџбеницима. Ове године, у Француској 7, у Београду, Удружење књижевника Србије ће поставити спомен плочу, медаљон са ликом Јанка Веселиновића. Такође, установљава се награда за историјски роман под именом Јанко Веселиновић, што је коначно право признање једном од најплоднијих и најзначајнијих српских писаца. У октобру месецу, из руку познатог књижевника Милована Витезовића, та награда ће бити уручена управо у Глоговцу. Истога дана испред школе ће бити откривена Јанкова биста.
Жеља је и намера да се у Глоговцу направи манифестација која ће бити традиционална. И са Глоговцем и без њега, у Глоговцу или ван њега, та идеја ће заживети. Ми јој се можемо придружити, помоћи је или остати по страни. Глоговац ће засигурно у свему добити онај значај који сам буде заслужио, јер то је одувек тако било. Ако будемо одлучни, бар делић колико наши преци, у ништа лакшим временима, ово ће свакако поспешити идеју за обнову Дома културе у Глоговцу и стварања неке врсте меморијалног центра Јанку Веселиновићу и Милораду Панићу Сурепу, места које ће окупљати посленике културе из читаве Србије.
Општинске структуре на челу са председником општине Ненадом Бесеровцем, директором Културног центра „Богатић“ Иваном Радовановићем и секретаром за образовање Миладином Станчетићем, подржавају нас у овој идеји и пројекту, како у моралном и техничком смислу, тако и у оном материјалном.
Није потребно посебно доказивати шта бисмо ми Глоговчани имали од свега овога. Потребна је само наша добра воља и добра намера. Треба веровати да ће се многи Глоговчани, не само они по рођењу већ и уверењу, придружити овој идеји, ако не ове онда неке од наредних година, које ће Глоговцу донети светлију будућност.
Месна заједница Глоговац
Најновији број
25. април 2024.
