СРЕЋА ИЗ ДРУГОГ ПОКУШАЈА
ДА ЛИ СТЕ ЗА ПЛЕС?
Кажу да су љубав и кашаљ две ствари које се не могу сакрити. Дијана Дабић и Синиша Лазић прави су пример прве ставке у којој свет све више оскудева.
Њихова прича почиње пре шест година, када је Дијанина ћерка пожелела за рођендан сијамску мачку.
- На интернету сам наишла на оглас једног младића из Новог Сада, уписала његов број телефона и позвала га. Јавио ми се човек пријатног гласа, ја сам му се представила и рекла да зовем поводом огласа.
- Ког огласа?
- Поводом Вашег огласа за сијамску мачку.
Тишина.
- Ја сам била у чуду, не знам шта се дешава, али упитам поново: „Имате ли мачку или немате, да знам?“ Одговорио ми је да се бави свим и свачим, да, између осталог, продаје храну за мачке, али да мачку - нема.
- Ако Вам треба мачак... додаје глас и почиње да се смеје. Засмејем се и ја. Схватим да сам погрешила број, извиним се и завршим разговор. После неколико дана, звони ми телефон, ја се јавим и зачујем: „Добро јутро, јесте ли купили мачку?“ Тако је почела наша прича преко телефона.
- Ја сам тада радио теренски посао и било ми је занимљиво да у паузама од места до места размењујем са њом поруке, посебно што смо се често шалили и смејали...
- Он је духовит човек, увек може да направи нешто луцидно, да окрене на шалу, чак и у критичним ситуацијама. Прво смо кренули са порукама, допуњавали смо се и полако, почели да разговарамо. Онда су наши разговори трајали сатима, месец дана пре него што смо се видели први пут, понекад по читаву ноћ. Кад бисмо остали без тема, препричавали бисмо бајке, у нашој верзији, измењеној.
Обоје се смеју. Од срца. А зар се човек може другачије смејати? Можда, али не у овој причи. Дошло је време за виђење.
- Мени је досадило, а још више мојим пријатељицама, да стално причамо телефоном и предложила сам да се видимо. То је било баш у ово време, пре шест година, био је Ђурђиц.
Синиша је у Шапцу био само једном, пре двадсетак година, на вашару. Овај пут није дошао на вашар, а ни на славу, него на виђење, које је више било гледање.
- Кад сам дошао, био сам као у излогу, сви су се изређали да ме виде, никад више кафа нисам попио за краће време у целом животу, мора да ми је скочио притисак.
- Дошао је око седам увече и рекао да жури, а остао је до пет ујутру. Моје другарице и комшинице су знале да долази и хтеле су да виде шта се дешава. Прво је дошла једна комшиница, па је једна моја другарица око поноћи донела пицу, онда се моја најбоља другарица појавила у један после поноћи, (није је мрзело да дође са Камичка да попије кафу само да би га видела), у међувремену се моја ћерка вратила из града и тако... Тек смо око четири сата остали сами, ја сам га питала да ли ће још једну кафу, а он је пристао.
- Нисам знао како да останем, а да не испаднем безобразан, па сам прихватио да попијем још једну кафу.
- Добио је позитивне оцене од свих који су били ту те вечери. Рекла сам му да ми се јави када дође у Београд, с обзиром да је била магла и ноћ, мислећи – ако се јави, биће нешто, ако се не јави, неће бити ништа. Јавио се чим је ушао у стан, око пола седам, и рекао да му је било врло пријатно.
А што се тиче гледања, није то било баш тако случајно, бар кад је прва комшиница у питању. Дијана није знала ко јој долази у кућу, а данас се свашта дешава, па ју је замолила да сврати, „као неким послом“, и остане на кафи.
Годину наредних дана су се виђали у Београду или у Шапцу. Све је ишло природно, својим током, као да је тако и требало да буде. Додуше, чак су се једном и посвађали и то - због мачке?! Да, у међувремену је дошла и сијамска мачка, њено име је Софија, радња са њом тече паралелно, она је живи сведок ове приче. Елем, после годину дана, Синиша и Дијана су почели да живе заједно. Он је одлучио да напусти Београд и посао који је до тада радио, да би дошао у Шабац да живи са женом која му је, по свему, суђена. Чак су покренули и заједнички посао, у ком су и данас, иако је Синиша рекао - Са њом никад на зелену грану кад је посао у питању. Али, ето.
- Од самог почетка сам имала његову моралну и материјалну подршку, што је мени много значило. Требао ми је баш неко такав какав је он. Моја ћерка га је прихватила и заволела, као и сви из мог окружења, њега чешће зове (сада је на студијама) и пита га за савет. Њих двоје имају свој заједнички језик.
Са Синишиним родитељима је ишло мало теже, он је син јединац, преселио се у други град, они су остали сами, али је све дошло на своје место. И то су, кажу, заједно пребродили, корак по корак.
Синиша поручује да би волео да што више људи нађе своју срећу, посебно они који су у другој доби живота, када човек не би требало да буде сам, него да има неког макар да се с њим посвађа, није добро да се свађа сам са собом.
Дијана поручује да се није покајала ни што је погрешила број, ни што је купила мачку. Свакој жени би пожелела мужа као што је он, духовитог и ведрог. Понекад, усред неког ресторана, или код куће, он уме да је пита: „Да ли сте за плес?“ И они заплешу.
Синишин најсрећнији дан је био прослава његовог 50. рођендана, прошле године, кад је била присутна цела његова фамилија, деца, унуче, Дијанина фамилија, пријатељи и наравно – мачка Софија.
Њихова прича почиње пре шест година, када је Дијанина ћерка пожелела за рођендан сијамску мачку.
- На интернету сам наишла на оглас једног младића из Новог Сада, уписала његов број телефона и позвала га. Јавио ми се човек пријатног гласа, ја сам му се представила и рекла да зовем поводом огласа.
- Ког огласа?
- Поводом Вашег огласа за сијамску мачку.
Тишина.
- Ја сам била у чуду, не знам шта се дешава, али упитам поново: „Имате ли мачку или немате, да знам?“ Одговорио ми је да се бави свим и свачим, да, између осталог, продаје храну за мачке, али да мачку - нема.
- Ако Вам треба мачак... додаје глас и почиње да се смеје. Засмејем се и ја. Схватим да сам погрешила број, извиним се и завршим разговор. После неколико дана, звони ми телефон, ја се јавим и зачујем: „Добро јутро, јесте ли купили мачку?“ Тако је почела наша прича преко телефона.
- Ја сам тада радио теренски посао и било ми је занимљиво да у паузама од места до места размењујем са њом поруке, посебно што смо се често шалили и смејали...
- Он је духовит човек, увек може да направи нешто луцидно, да окрене на шалу, чак и у критичним ситуацијама. Прво смо кренули са порукама, допуњавали смо се и полако, почели да разговарамо. Онда су наши разговори трајали сатима, месец дана пре него што смо се видели први пут, понекад по читаву ноћ. Кад бисмо остали без тема, препричавали бисмо бајке, у нашој верзији, измењеној.
Обоје се смеју. Од срца. А зар се човек може другачије смејати? Можда, али не у овој причи. Дошло је време за виђење.
- Мени је досадило, а још више мојим пријатељицама, да стално причамо телефоном и предложила сам да се видимо. То је било баш у ово време, пре шест година, био је Ђурђиц.
Синиша је у Шапцу био само једном, пре двадсетак година, на вашару. Овај пут није дошао на вашар, а ни на славу, него на виђење, које је више било гледање.
- Кад сам дошао, био сам као у излогу, сви су се изређали да ме виде, никад више кафа нисам попио за краће време у целом животу, мора да ми је скочио притисак.
- Дошао је око седам увече и рекао да жури, а остао је до пет ујутру. Моје другарице и комшинице су знале да долази и хтеле су да виде шта се дешава. Прво је дошла једна комшиница, па је једна моја другарица око поноћи донела пицу, онда се моја најбоља другарица појавила у један после поноћи, (није је мрзело да дође са Камичка да попије кафу само да би га видела), у међувремену се моја ћерка вратила из града и тако... Тек смо око четири сата остали сами, ја сам га питала да ли ће још једну кафу, а он је пристао.
- Нисам знао како да останем, а да не испаднем безобразан, па сам прихватио да попијем још једну кафу.
- Добио је позитивне оцене од свих који су били ту те вечери. Рекла сам му да ми се јави када дође у Београд, с обзиром да је била магла и ноћ, мислећи – ако се јави, биће нешто, ако се не јави, неће бити ништа. Јавио се чим је ушао у стан, око пола седам, и рекао да му је било врло пријатно.
А што се тиче гледања, није то било баш тако случајно, бар кад је прва комшиница у питању. Дијана није знала ко јој долази у кућу, а данас се свашта дешава, па ју је замолила да сврати, „као неким послом“, и остане на кафи.
Годину наредних дана су се виђали у Београду или у Шапцу. Све је ишло природно, својим током, као да је тако и требало да буде. Додуше, чак су се једном и посвађали и то - због мачке?! Да, у међувремену је дошла и сијамска мачка, њено име је Софија, радња са њом тече паралелно, она је живи сведок ове приче. Елем, после годину дана, Синиша и Дијана су почели да живе заједно. Он је одлучио да напусти Београд и посао који је до тада радио, да би дошао у Шабац да живи са женом која му је, по свему, суђена. Чак су покренули и заједнички посао, у ком су и данас, иако је Синиша рекао - Са њом никад на зелену грану кад је посао у питању. Али, ето.
- Од самог почетка сам имала његову моралну и материјалну подршку, што је мени много значило. Требао ми је баш неко такав какав је он. Моја ћерка га је прихватила и заволела, као и сви из мог окружења, њега чешће зове (сада је на студијама) и пита га за савет. Њих двоје имају свој заједнички језик.
Са Синишиним родитељима је ишло мало теже, он је син јединац, преселио се у други град, они су остали сами, али је све дошло на своје место. И то су, кажу, заједно пребродили, корак по корак.
Синиша поручује да би волео да што више људи нађе своју срећу, посебно они који су у другој доби живота, када човек не би требало да буде сам, него да има неког макар да се с њим посвађа, није добро да се свађа сам са собом.
Дијана поручује да се није покајала ни што је погрешила број, ни што је купила мачку. Свакој жени би пожелела мужа као што је он, духовитог и ведрог. Понекад, усред неког ресторана, или код куће, он уме да је пита: „Да ли сте за плес?“ И они заплешу.
Синишин најсрећнији дан је био прослава његовог 50. рођендана, прошле године, кад је била присутна цела његова фамилија, деца, унуче, Дијанина фамилија, пријатељи и наравно – мачка Софија.
М. Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
