ЛЕПОТА МАЧВЕ У СРБИЈИ

Мали број од преко 4.000 села у Србији се могу похвалити чињеницом да имају писану и објављену хронику о свом постојању. Повезано с тим је и одсуство трага о животу, богатој културној и свакој другој баштини села. Наравно, констатација се односи и на “узбуркану” прошлост народа, какав је српски, јер како рече на промоцији хронике о животу села Раденковића, аутора, новинара Миомира Филиповића, председник Културно просветне заједнице Србије Живорад Ајдачић, село је исходиште живота.
Дуго истражујући и градећи ликове својих земљака, Филиповић је створио праву малу галерију људи из Раденковића, неимара који су годинама учествовали у изградњи села и својих домаћинстава. То је ван сваке сумње прави породични родослов Раденковаца. Многи од њих стекли су високе академске титуле и светску славу али Раденковићу и родном огњишту радо се враћају. Аутор и сам из овог питомог краја у Мачви за чији лепши изглед се потрудио далеке 1827. године кнез Милош, ушоравајући село по угледу на сремачка, никада не крије, већ поносно истиче да је родом из Раденковића, села које је у својој далекој прошлости припадало, прво Доњој мачванској нахији, потом Мачванској капетанији. Од половине прошлог века било је у саставу Мачванског среза са седиштем у Богатићу, односно Шабачком или Подрињском округу, а између два светска рата припадало је Дринској бановини са седиштем у Сарајеву.
Раденковић је у северном делу Мачве, данас у саставу Сремског округа ( од 1955. године) и у саставу Градског подручја Сремска Митровица.
- Ова хроника ће садашње генерације учинити духовно богатијим и послужити будућим нараштајима да се поносе на своје претке и неко од њих допише ову књигу историје свог села, каже професор Миладин Шеварлић у свом обраћању присутнима на промоцији књиге-хронике о Раденковићу, назване “Лепота Мачве у Србији”, аутора, новинара Миомира Филиповића.
Књига је промовисана недавно у месној канцеларији у Раденковићу уз пријатне звуке и песму Мачвана.