МИЛИЋ ОД МАЧВЕ

Петнаест година је прошло од упокојења Милића Станковића – Милића од Мачве, великог сликара рођеног у нашем крају. За прилике у Србији довољно да избледи сећање и потреба да се оно обнови, макар, у годишњици упокојења. Он то својим великим сликарским делом од нас заслужује. Сва досадашња сећања, без обзира ко их је публиковао била су обележена његовим биографским и библиографским подацима. Ове године, поводом петнаестогодишњице, сетићемо се кроз једну његову животну анегдоту.
Наиме, осамдесетих година прошлог века у предвечерју тужних и трагичних збивања на просторима нам шире домовине од садашње Србије забринути и фантазмогорични Милић, после орвеловских апокалиптичних најава, покушао је да на себи својствен начин потражи спас и решење од апокалипсе. Ронећи по књигама старставним дошао је до податка да је за Србе и Србију спас у реону планине Ртањ и Голије. Закључио је да Голија има вишеструку предност. Због тога је из Београда аутомобилом пошао на Голију да се увери и направи “план за спасење”. На путу ка свом циљу стопирао га је извесни Енес. Примивши га у кола Милић је са Енесом започео уобичајени разговор да би стигао и до “своје теме” о апокалипси и спасењу. Енес се полако отварао и прихватио Милићеву тему. Био је то, према Милићевој причи, обострани “исповед” по многим питањима данашњице, и неизвесне и суморне будућности. Успоставиле су се исте таласне дужине брижности. Настало поверење између њих претворило се у срдачност и ново пријатељство. Енес се срдачно опростио од Милића и обавезао га да неизоставно сврати код њега, да му буде гост, по повратку са Голије.
Милић је одржао реч, свратио је у Енесов дом у повратку. Нови сусрет је био веома срдачан, као да су род рођени. Енесови укућани су показали исто. Иначе пословично сумњичави Милић није скривао своје одушевљење новостеченим пријатељством. Растали су се, такође, срдачно уз обећање за нове сусрете.
Убрзо после овог познанства уследила су ратна збивања између Милићевих и Енесових сродника, сурови као што нам је свима знано. Поштујући ново пријатељство Енес се обратио Милићу да му помогне у збрињавању рођака из Босне, који је био студент. Милић му се одазвао као роду рођеном, као да им сродници нису били у рату. Невоља их је натерала да полажу испит из “човечности”. И положили су га на обострано задовољство.
Милић се пре петнаест година упокојио, о Енесу не знамо ништа. Нека ово упокојно сећање подсети све нас да човечности требало је, и Милићу и Енесу, у тим бременитим временима. Данашња, свакако, нису боља.