БОЖИЋНА ИЗЛОЖБА СЛИКА ПОРОДИЦЕ ТОПАЛОВИЋ ИЗ ЛИПОЛИСТА
МАЧВАНСКА ЕТНО ПРИЧА
У галерији „Владислав Лалицки“ Шабачког позоришта од 26. децембра Шапчани су имали прилику да погледају осамдесет радова Слободана Топаловића ствараних љубављу према завичају, али и његових потомака, ћерке Раде и сина Милана. Породичну традицију наставља и шестогодишњи унук Никола
Три сликарске генерације породице Топаловић из Липолиста крајем, сада већ прошле године, обрадовали су све поклонике мачванске сликарске школе коју је давно основао Милић од Мачве. А о доследности Слободанове наиве, по некима, односно неореализму, по другима, писало се годинама уназад. Слика говори више од речи, каже се, а шта би могли још додати да није речено о овом мачванском прегаоцу који истрајава у својој мачванској етно причи. Причи која је на педесетој изложби у галерији „Владислав Лалицки“ Шабачког позоришта још једном заживела међу свим присутнима 26. децембра.
- У галерији која носи име великана ликовне и позоришне уметности из нашега краја Владислава Лалицког било је приређено десетак изложби од којих су две могле да се назову великим изложбама. Једна је била посвећена Владиславу Лалицком и сматра се ликовним догађајем не само у Шапцу него и много шире. Друга је била изложба костима и представљање монографије Буце Берберовић, наше Шапчанке са Камичка. Трећа велика изложба у овој години у којој обележавамо сто седамдесет пет година позоришног живота у Шапцу је ова коју вечерас отварамо. И ја се томе изузетно радујем. Вечерас нама се овде представљају не две него три генерације Топаловића. Ту је родоначелник Слободан, ту су његова деца Милан и Рада, али ту је и трећа генерација Никола – рекао је Зоран Карајић, директор Шабачког позоришта на отварању.
Протекло је десет година откако Слободан није излагао у Шапцу. Изложбом у галерији Културног центра 2014. године најавио је повратак који је у галерији Шабачког позоришта на видело изнео цео сликарски опус заснован на фигурацији и препознатљивости феномена ликова и појава.
- Увек кажем да сликари треба да сликају а не да причају. Међутим, мени је ово јубиларна, педесета самостална изложба. А увеличао сам је са мојом децом, Миланом и Радом, и унуком који слика Николом, тако да ми је велико задовољство – изјавио је Слободан који је и овога пута са пријатељима отпевао неизоставну мачванску химну „Где ћеш бити лепа Кејо“.
Да су гени чудо показала су и Слободанова деца Рада и Милан следећи очев сликарски пут.
- Ми смо одрастали уз слике па се то временом некако „прими“. Кажу да крв није вода па је то прорадило и већ ради увелико. Сад и мој син Никола показује љубав према сликарству. Драго ми је због тога. Надам се да ће временом и код њега та љубав све више и више расти тако да ће и он сачувати нашу традицију која је у задње време, хвала Богу, све више присутна на јавној сцени – уверена је Рада.
Иако има само шест година Радин син Никола већ сад показује смисао за сликање. Један од његових радова нашао се и на изложби, а по речима мама Раде, у последњој слици са божићним мотивом, рађеној пред изложбу, умешао је и Никола своје прсте.
- Волим да цртам куће, путеве, старе мачванске куће, човечуљке, прозоре. Лепо је када гледам како то деда и мама раде. Због њих сам заволео цртање. И даље ћу сликати – обећао је Никола.
За разлику од њега ујак Милан у раном детињству није показивао склоност ка сликању. Одлазак са оцем на једну од његових ликовних колинија то је променио.
- Почео сам тада да сликам и ево већ неких двадесетак година како то успешно радим. Бавимо се сликањем етнологије Мачве. Отац је родоначелник овог мачванског сликарства па зашто не бих и ја то наставио. Многи су ме питали зашто не пређем на неке друге теме, стилове. Остајем доследан Мачви и мачванским темама, традицији, догађајима у Мачви. Надам се да ће и мој петогодишњи син Бошко кренути мојим стопама. Већ сада, док сликамо, досађује нам, меша боје и квари платна – додаје са осмехом Милан.
Већина чланова породице Топаловић посветила се сликарству. Ипак, десетогодишњи Јован, Радин старији син, кренуо је у музичке воде. Некако и у њему је прорадио дедин ген који радо на изложбама запева.
- Била је то једна велика дедина жеља. Док сам гледао деду пожелео сам и ја тако да учим свирање на хармоници. Све више ми се свиђа. Не верујем да ћу се икада бавити сликањем – рекао је Јован.
Сликање, музика, уметност уопште, део су наслеђа породице Топаловић која и даље истрајава у настојању да очува лепоту мачванске равнице, природе, старих грађевина и традиције.
- У галерији која носи име великана ликовне и позоришне уметности из нашега краја Владислава Лалицког било је приређено десетак изложби од којих су две могле да се назову великим изложбама. Једна је била посвећена Владиславу Лалицком и сматра се ликовним догађајем не само у Шапцу него и много шире. Друга је била изложба костима и представљање монографије Буце Берберовић, наше Шапчанке са Камичка. Трећа велика изложба у овој години у којој обележавамо сто седамдесет пет година позоришног живота у Шапцу је ова коју вечерас отварамо. И ја се томе изузетно радујем. Вечерас нама се овде представљају не две него три генерације Топаловића. Ту је родоначелник Слободан, ту су његова деца Милан и Рада, али ту је и трећа генерација Никола – рекао је Зоран Карајић, директор Шабачког позоришта на отварању.
Протекло је десет година откако Слободан није излагао у Шапцу. Изложбом у галерији Културног центра 2014. године најавио је повратак који је у галерији Шабачког позоришта на видело изнео цео сликарски опус заснован на фигурацији и препознатљивости феномена ликова и појава.
- Увек кажем да сликари треба да сликају а не да причају. Међутим, мени је ово јубиларна, педесета самостална изложба. А увеличао сам је са мојом децом, Миланом и Радом, и унуком који слика Николом, тако да ми је велико задовољство – изјавио је Слободан који је и овога пута са пријатељима отпевао неизоставну мачванску химну „Где ћеш бити лепа Кејо“.
Да су гени чудо показала су и Слободанова деца Рада и Милан следећи очев сликарски пут.
- Ми смо одрастали уз слике па се то временом некако „прими“. Кажу да крв није вода па је то прорадило и већ ради увелико. Сад и мој син Никола показује љубав према сликарству. Драго ми је због тога. Надам се да ће временом и код њега та љубав све више и више расти тако да ће и он сачувати нашу традицију која је у задње време, хвала Богу, све више присутна на јавној сцени – уверена је Рада.
Иако има само шест година Радин син Никола већ сад показује смисао за сликање. Један од његових радова нашао се и на изложби, а по речима мама Раде, у последњој слици са божићним мотивом, рађеној пред изложбу, умешао је и Никола своје прсте.
- Волим да цртам куће, путеве, старе мачванске куће, човечуљке, прозоре. Лепо је када гледам како то деда и мама раде. Због њих сам заволео цртање. И даље ћу сликати – обећао је Никола.
За разлику од њега ујак Милан у раном детињству није показивао склоност ка сликању. Одлазак са оцем на једну од његових ликовних колинија то је променио.
- Почео сам тада да сликам и ево већ неких двадесетак година како то успешно радим. Бавимо се сликањем етнологије Мачве. Отац је родоначелник овог мачванског сликарства па зашто не бих и ја то наставио. Многи су ме питали зашто не пређем на неке друге теме, стилове. Остајем доследан Мачви и мачванским темама, традицији, догађајима у Мачви. Надам се да ће и мој петогодишњи син Бошко кренути мојим стопама. Већ сада, док сликамо, досађује нам, меша боје и квари платна – додаје са осмехом Милан.
Већина чланова породице Топаловић посветила се сликарству. Ипак, десетогодишњи Јован, Радин старији син, кренуо је у музичке воде. Некако и у њему је прорадио дедин ген који радо на изложбама запева.
- Била је то једна велика дедина жеља. Док сам гледао деду пожелео сам и ја тако да учим свирање на хармоници. Све више ми се свиђа. Не верујем да ћу се икада бавити сликањем – рекао је Јован.
Сликање, музика, уметност уопште, део су наслеђа породице Топаловић која и даље истрајава у настојању да очува лепоту мачванске равнице, природе, старих грађевина и традиције.
О. Гавриловић
Најновији број
18. април 2024.
