BOŽIĆNA IZLOŽBA SLIKA PORODICE TOPALOVIĆ IZ LIPOLISTA
MAČVANSKA ETNO PRIČA
U galeriji „Vladislav Lalicki“ Šabačkog pozorišta od 26. decembra Šapčani su imali priliku da pogledaju osamdeset radova Slobodana Topalovića stvaranih ljubavlju prema zavičaju, ali i njegovih potomaka, ćerke Rade i sina Milana. Porodičnu tradiciju nastavlja i šestogodišnji unuk Nikola
Tri slikarske generacije porodice Topalović iz Lipolista krajem, sada već prošle godine, obradovali su sve poklonike mačvanske slikarske škole koju je davno osnovao Milić od Mačve. A o doslednosti Slobodanove naive, po nekima, odnosno neorealizmu, po drugima, pisalo se godinama unazad. Slika govori više od reči, kaže se, a šta bi mogli još dodati da nije rečeno o ovom mačvanskom pregaocu koji istrajava u svojoj mačvanskoj etno priči. Priči koja je na pedesetoj izložbi u galeriji „Vladislav Lalicki“ Šabačkog pozorišta još jednom zaživela među svim prisutnima 26. decembra.
- U galeriji koja nosi ime velikana likovne i pozorišne umetnosti iz našega kraja Vladislava Lalickog bilo je priređeno desetak izložbi od kojih su dve mogle da se nazovu velikim izložbama. Jedna je bila posvećena Vladislavu Lalickom i smatra se likovnim događajem ne samo u Šapcu nego i mnogo šire. Druga je bila izložba kostima i predstavljanje monografije Buce Berberović, naše Šapčanke sa Kamička. Treća velika izložba u ovoj godini u kojoj obeležavamo sto sedamdeset pet godina pozorišnog života u Šapcu je ova koju večeras otvaramo. I ja se tome izuzetno radujem. Večeras nama se ovde predstavljaju ne dve nego tri generacije Topalovića. Tu je rodonačelnik Slobodan, tu su njegova deca Milan i Rada, ali tu je i treća generacija Nikola – rekao je Zoran Karajić, direktor Šabačkog pozorišta na otvaranju.
Proteklo je deset godina otkako Slobodan nije izlagao u Šapcu. Izložbom u galeriji Kulturnog centra 2014. godine najavio je povratak koji je u galeriji Šabačkog pozorišta na videlo izneo ceo slikarski opus zasnovan na figuraciji i prepoznatljivosti fenomena likova i pojava.
- Uvek kažem da slikari treba da slikaju a ne da pričaju. Međutim, meni je ovo jubilarna, pedeseta samostalna izložba. A uveličao sam je sa mojom decom, Milanom i Radom, i unukom koji slika Nikolom, tako da mi je veliko zadovoljstvo – izjavio je Slobodan koji je i ovoga puta sa prijateljima otpevao neizostavnu mačvansku himnu „Gde ćeš biti lepa Kejo“.
Da su geni čudo pokazala su i Slobodanova deca Rada i Milan sledeći očev slikarski put.
- Mi smo odrastali uz slike pa se to vremenom nekako „primi“. Kažu da krv nije voda pa je to proradilo i već radi uveliko. Sad i moj sin Nikola pokazuje ljubav prema slikarstvu. Drago mi je zbog toga. Nadam se da će vremenom i kod njega ta ljubav sve više i više rasti tako da će i on sačuvati našu tradiciju koja je u zadnje vreme, hvala Bogu, sve više prisutna na javnoj sceni – uverena je Rada.
Iako ima samo šest godina Radin sin Nikola već sad pokazuje smisao za slikanje. Jedan od njegovih radova našao se i na izložbi, a po rečima mama Rade, u poslednjoj slici sa božićnim motivom, rađenoj pred izložbu, umešao je i Nikola svoje prste.
- Volim da crtam kuće, puteve, stare mačvanske kuće, čovečuljke, prozore. Lepo je kada gledam kako to deda i mama rade. Zbog njih sam zavoleo crtanje. I dalje ću slikati – obećao je Nikola.
Za razliku od njega ujak Milan u ranom detinjstvu nije pokazivao sklonost ka slikanju. Odlazak sa ocem na jednu od njegovih likovnih kolinija to je promenio.
- Počeo sam tada da slikam i evo već nekih dvadesetak godina kako to uspešno radim. Bavimo se slikanjem etnologije Mačve. Otac je rodonačelnik ovog mačvanskog slikarstva pa zašto ne bih i ja to nastavio. Mnogi su me pitali zašto ne pređem na neke druge teme, stilove. Ostajem dosledan Mačvi i mačvanskim temama, tradiciji, događajima u Mačvi. Nadam se da će i moj petogodišnji sin Boško krenuti mojim stopama. Već sada, dok slikamo, dosađuje nam, meša boje i kvari platna – dodaje sa osmehom Milan.
Većina članova porodice Topalović posvetila se slikarstvu. Ipak, desetogodišnji Jovan, Radin stariji sin, krenuo je u muzičke vode. Nekako i u njemu je proradio dedin gen koji rado na izložbama zapeva.
- Bila je to jedna velika dedina želja. Dok sam gledao dedu poželeo sam i ja tako da učim sviranje na harmonici. Sve više mi se sviđa. Ne verujem da ću se ikada baviti slikanjem – rekao je Jovan.
Slikanje, muzika, umetnost uopšte, deo su nasleđa porodice Topalović koja i dalje istrajava u nastojanju da očuva lepotu mačvanske ravnice, prirode, starih građevina i tradicije.
- U galeriji koja nosi ime velikana likovne i pozorišne umetnosti iz našega kraja Vladislava Lalickog bilo je priređeno desetak izložbi od kojih su dve mogle da se nazovu velikim izložbama. Jedna je bila posvećena Vladislavu Lalickom i smatra se likovnim događajem ne samo u Šapcu nego i mnogo šire. Druga je bila izložba kostima i predstavljanje monografije Buce Berberović, naše Šapčanke sa Kamička. Treća velika izložba u ovoj godini u kojoj obeležavamo sto sedamdeset pet godina pozorišnog života u Šapcu je ova koju večeras otvaramo. I ja se tome izuzetno radujem. Večeras nama se ovde predstavljaju ne dve nego tri generacije Topalovića. Tu je rodonačelnik Slobodan, tu su njegova deca Milan i Rada, ali tu je i treća generacija Nikola – rekao je Zoran Karajić, direktor Šabačkog pozorišta na otvaranju.
Proteklo je deset godina otkako Slobodan nije izlagao u Šapcu. Izložbom u galeriji Kulturnog centra 2014. godine najavio je povratak koji je u galeriji Šabačkog pozorišta na videlo izneo ceo slikarski opus zasnovan na figuraciji i prepoznatljivosti fenomena likova i pojava.
- Uvek kažem da slikari treba da slikaju a ne da pričaju. Međutim, meni je ovo jubilarna, pedeseta samostalna izložba. A uveličao sam je sa mojom decom, Milanom i Radom, i unukom koji slika Nikolom, tako da mi je veliko zadovoljstvo – izjavio je Slobodan koji je i ovoga puta sa prijateljima otpevao neizostavnu mačvansku himnu „Gde ćeš biti lepa Kejo“.
Da su geni čudo pokazala su i Slobodanova deca Rada i Milan sledeći očev slikarski put.
- Mi smo odrastali uz slike pa se to vremenom nekako „primi“. Kažu da krv nije voda pa je to proradilo i već radi uveliko. Sad i moj sin Nikola pokazuje ljubav prema slikarstvu. Drago mi je zbog toga. Nadam se da će vremenom i kod njega ta ljubav sve više i više rasti tako da će i on sačuvati našu tradiciju koja je u zadnje vreme, hvala Bogu, sve više prisutna na javnoj sceni – uverena je Rada.
Iako ima samo šest godina Radin sin Nikola već sad pokazuje smisao za slikanje. Jedan od njegovih radova našao se i na izložbi, a po rečima mama Rade, u poslednjoj slici sa božićnim motivom, rađenoj pred izložbu, umešao je i Nikola svoje prste.
- Volim da crtam kuće, puteve, stare mačvanske kuće, čovečuljke, prozore. Lepo je kada gledam kako to deda i mama rade. Zbog njih sam zavoleo crtanje. I dalje ću slikati – obećao je Nikola.
Za razliku od njega ujak Milan u ranom detinjstvu nije pokazivao sklonost ka slikanju. Odlazak sa ocem na jednu od njegovih likovnih kolinija to je promenio.
- Počeo sam tada da slikam i evo već nekih dvadesetak godina kako to uspešno radim. Bavimo se slikanjem etnologije Mačve. Otac je rodonačelnik ovog mačvanskog slikarstva pa zašto ne bih i ja to nastavio. Mnogi su me pitali zašto ne pređem na neke druge teme, stilove. Ostajem dosledan Mačvi i mačvanskim temama, tradiciji, događajima u Mačvi. Nadam se da će i moj petogodišnji sin Boško krenuti mojim stopama. Već sada, dok slikamo, dosađuje nam, meša boje i kvari platna – dodaje sa osmehom Milan.
Većina članova porodice Topalović posvetila se slikarstvu. Ipak, desetogodišnji Jovan, Radin stariji sin, krenuo je u muzičke vode. Nekako i u njemu je proradio dedin gen koji rado na izložbama zapeva.
- Bila je to jedna velika dedina želja. Dok sam gledao dedu poželeo sam i ja tako da učim sviranje na harmonici. Sve više mi se sviđa. Ne verujem da ću se ikada baviti slikanjem – rekao je Jovan.
Slikanje, muzika, umetnost uopšte, deo su nasleđa porodice Topalović koja i dalje istrajava u nastojanju da očuva lepotu mačvanske ravnice, prirode, starih građevina i tradicije.
O. Gavrilović
Najnoviji broj
25. april 2024.
