СА ХРИСТОМ, ЖИВОТ ЈЕ РАДОСТ

Пред призором „светих чудеса“ прве Божићне ноћи, о којој хришћанско човечанство са побожним усхићењем прича већ два миленијума, питамо се шта се, заправо, догодило у витлејемској ноћи?
- Догодило се оно што је вековима грејало наду у срцу старога света и што су чежњиве очи старозаветног човечанства жељно ишчекивале да угледају - долазак обећаног Спаситеља света, Месије и Христа Господњега. Догодило се чудо рођења Бога у људском телу. Неупоредиво, највеће чудо у историји света. Чудо које се не може разумети разумом без срца, ни срцем без љубави. Онај који је узрочник сваког рађања огрнуо се хаљином трошног људског тела, укорачио у историју и постао као један од нас. Бог је постао човек. Као кап росе са руже, тако се Он одронио од пречистог тела Најсветије Девојке. Обукао се у пречисто тело као у сузу, у којој се огледа и блиста цело Сунце, цело вечно Божанство. Дух Свети саздао је за Њега ту сузу – то пречисто тело – као нову твар, у коју се Он оденуо. И остао с нама „до свршетка века“. Божићна драма постала је вечно недопричана прича о Богу међу људима, икона целовите животне драме човека и света.
Желите ли да кажете да се у тајни витлејемске ноћи огледа будућа историја света?
- Управо то. Овај догађај поделио је историју света на две ере - време пре и после Христа. Небо је анђелском песмом упутило земљи програмску химну: „Слава на висини Богу а на земљи мир и међу људима добра воља“, химну Славе, Мира и Љубави, поруку радости и оптимизма, програм победе добра над злом, врлине над пороком, живота над смрћу. Рођењем у убогој пећини, Господ је наговестио нови дух у међуљудским односима како би се тај програм остварио, дух славе Богу, из чега се рађа мир и љубав међу људима. Преко пастира се новорођеном Христу поклонио народ Божји од краја до краја историје, а мудраци принели дарове препуне симболике у име потомака сва три Нојева сина, Сима, Хама и Јафета, дакле, у име народа Азије, Африке и Европе. Нажалост, овом догађају се нису сви обрадовали. Чувши за рођење Новога Цара света, Цар Ирод се побојао за свој престо и наредио масовни покољ витлејемске деце. Ево вечне слике насиља моћних и јаких над немоћним и незаштићеним. Мајка Божја са малим Исусом измиче мачу Иродову и постаје избеглица у Египту. И тако се кроз целу историју протеже дуга колона избеглица до наших дана. Духовне очи хришћана увек на челу колоне виде и препознају Богородицу и Христа. Неки отварају своја срца и домове за невољнике а други подижу зидове и жице око себе...
Значи ли то, Владико, да је историја, према речима Освалда Шпенглера, углавном историја сукоба и ратова међу људима и народима?
- Човек и човечанство после Христа свакодневно имају своје успоне и падове. Уверен сам да у човековом животу има неупоредиво више добра, радости и среће, него зла, мржње и порока. Да није тако живот не би имао смисла. Нажалост, историја се углавном бави наличјем живота, његовом тамном и ругобном страном. Зло има несразмерно јачу магнетску силу од добра. Данас доминирају вести о људској несрећи - пљачкама, убиствима, хапшењима, природним катастрофама, елементарним непогодама... Наш народ је изрекао дубоку мисао: „Ни у гори о злу не говори“.
Да ли је могуће променити структуру човекову, његову ћуд и природу склону злу?
- Ватрено верујем да је то могуће. И то је најважнији задатак нашег времена. Човек и човечанство морају наћи свој пут. У свом знаменитом делу „Пропаст Запада“ поменути велики Немац Шпенглер, записао је – „Хришћанству Достојевског припада трећи миленијум или га неће бити“. А то значи јеванђелском хришћанству, овом витлејемском о коме говоримо. Хришћанство је религија победника, великих духовних бораца и хероја достојних сваког дивљења и поштовања. Оно је религија живота, радости и среће у Царству Божјем овде и сада. Овај свет је најлепши од свих Божјих светова. Бог љубави га је подарио човеку да од њега створи рај, Царство Божје на земљи. Тај рај се остварује у човековом срцу и души: Царство небеско је унутра у вама, учи Христос. У срцу је престо Божји. Не, дакле, негде иза седам гора и мора, у неким удаљеним сазвежђима и галаксијама. Хришћанин је највећа звезда, светило Христово, светлоносац, Сунце које хода, осветљава и греје своје ближње и сву творевину Божју. Свестан ове истине, славни Данац Серен Кјеркегор је говорио: „Хришћанин је ређи од генија“. У свету људских реалности нема веће нити узвишеније лепоте од лепоте хришћанске душе. На ту лепоту првенствено мисли Достојевски кад каже: „Лепота ће спасти свет“. А вечна Мајка Јевросима чистоту душе сматра вреднијом од живота и саветује сина Марка: „Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу“.
Има духовника који уче да је овај свет најгори од свих светова и да у злу лежи, да је живот патња и бол, испуњен искушењима и страдањима. Шта Ви кажете?
- Живот је, разуме се, пун изазова и искушења, препрека и замки, али, Христом се све побеђује, све животне невоље, према речима Апостола, постају „трице и кучине“. Са Христом, живот је радост. Јеванђеље значи радост. Чујмо шта велики мученик људске мисли Фридрих Ниче, трагични и христочежњиви боготражитељ, устима мудрог Заратустре поручује свима народима, свему човечанству: – Од онога времена, од када постоји човечанство, људи су се мало радовали. Они су се одучили радовати. Изгубили су укус радости. Не знају шта је радост. Не осаћају потребе радости, људи су се привикли страдањима. Мисле да су страдања живот... Они се никада не радују, нити се смеју. Они су птице без крила. Они су кртице које се боје сунца. Бежите од њих, браћо моја! Појте химну живота! Будите жедни радости и среће! Тражите радост у животу! Носите сами радост другима! – узвикује мудри Заратустра.
Говоримо о радости, а чињеница је да се тешко живи, народ једва саставља крај са крајем, млади маштају о одласку у бели свет. Све чешће се у разговору чује да никад није било горе. Шта Ви мислите?
- Тешка и зла времена стварају тешки и зли људи. Европски човек одавно је напустио „Очев дом“ и сад пабирчи по њивама глади, као у Христовој причи „О блудном сину“. Наш народ се повео за Европом али је ипак, више него ико, сачувао присебност и веру у Бога и себе. Овде Бог живи и станује у срцима побожног народа. Народ је тело Божје коме је глава Христос. Народ је жива Црква. Народ је држава. Ништа није веће и јаче од народа. Срби су народ који се одликује узвишеним особинама и врлинама на којима му многи народи завиде. Зато и кидишу на ове просторе кроз целу историју. Знам, свакако, и мане свог народа, али, са оптимизмом гледам у будућност Србије. Народ је као река, увек нађе свој пут, говорио је наш велики писац и мудрац Добрица Ћосић. Зато, главу горе. Било је горих дана. Било је времена „кад су живи завидели мртвима“. Пре тачно сто година, највећа војна сила света кренула је на Србију. Храбра српска војска извојевала је на Церу и Колубари епске пободе. Срце је победило челик и олово. А онда је Европа удвостручила војну силу. Српска војска је напустила Отаџбину и кренула у беспуће преко ледених албанских гудура, носила је са собом круну и мошти својих светитеља. Србија је изашла из Србије. Вратила се, Богу хвала, славом овенчана, поносна и победничка, али су победа и слобода плаћене најскупљом ценом, животима најбољих српских синова... Поменуло се не повратило се. Ми данас, поред свих тешкоћа, живимо у миру. У Србији се никад није умирало од глади. Нити ће. Тачно је, живи се тешко. Али то је живот у достојанству и слободи. Европа и Америка дрхте од страха пред опасностима од тероризма. Авет тероризма кружи целом планетом. Отказују се концерти и прославе на трговима европских престоница. Страх се увукао у срца и кости, а европски човек завлачи се као миш у рупу. „Ко сеје ветар, жање олују“, пише у Библији. Дуго је европски човек по Азији и целом Блиском Истоку сејао ветар, зарад својих тричавих, личних интереса. Европа се тешко лечи од духа колонијализма и империјализма. Свет то више неће да трпи. Нажалост, жртве исламског тероризма су недужни и невини грађани европских земаља. Ислам, религија мира и љубави, злоупотребљава се у сврхе тероризма, насиља и рата. Истине ради, није ни хришћанство имуно на такве појаве у себи. Сетимо се крсташких ратова. Опасност од злоупотребе религије надвила се као сабласт над човечанство. Човек злоупотребљава религију – религија злоупотребљава човека.
Како, Владико, превладати ту опасност и пошаст савременог света? Има ли решења?
- Има. Излаз је у правилном и целовитом верском образовању. Растужила ме недавна изјава нашег министра просвете да се верско образовање у нашим школама драстично редукује и смањи на само четири године. Наступила је хистерија на друштвеним мрежама. За и против. Има предлога да се верско образовање врши у црквама. Да се црква поново затвори у порте и гробља. Цитира се Доситеј: „Књиге, браћо, књиге, а не звона и прапорци“ Потписујем Доситеја. Књиге, браћо, књиге, и ја узвикујем и снажно подржавам. Књиге су симбол школе и просвете. Судбински и животно важан феномен у животу човека и света, какав је религија, не може бити препуштен искључиво представницима ма које религије. Бојим се да смо ми свештеници често необјективни и једнострани и као такви субјективно и искључиво, слепо и ирационално везани за доктрине и наук своје религије, склони једностраним, често погрешним, тумачењима њених узвишених порука. Међу свештенством свих религија има зилота и фанатизованих појединаца који својим агресивним радикализмом узнемиравају пристојан свет и представљају опасност, не само за цркву, већ и за ширу друштвену заједницу. Свештеници у црквеном простору треба да се баве литургијском едукацијом својих верника, али, универзално верско образовање мора бити под сталним снажним фокусом и надзором просветног система и целе јавности. Тиме се руководе земље великог света, у којима је верско образовање обавезан или факултативан предмет кроз цело школовање. Користећи њихова искуства треба израдити нови концепт и нове уџбенике и верско образовање држати под будним оком цркве и државе. Само тако се могу образовати и градити целовите и здраве личности које су темељ боље будућности свакога друштва.
Хвала Вам на искрености и на исцрпним одговорима, Преосвећени, да сведемо овај празнични разговор на Вашу поруку „граду и свету“ о Божићу ове године.
- Божић је празник оптимизма и радости. Оптимизма и радости у Христу и са Христом. Без Христа, оптимизам је утопија, а радост празна и брзо пролазна емоција. Треба, дакле, да заволимо и проносимо радост у Христу. Треба да се том радошћу и оптимизмом боримо против свих страдања и мука. Треба да претворимо цео живот у врт одухотвореног, надахнутог подвига служења Богу и ближњима. У један велики, општи храм, где ће и поједини људи, и сви народи, једним устима и једним срцем, једним гласом и једном вољом као једном руком, и дан и ноћ, вршити Велику Литургију. Литургију опште слободе, опште радости. Литургију стварања хармоније и радости у људима, народима, човечанству и васцелој Божјој творевини. Саборну Литургију царског и олтарског свештенства, народа, дакле, и народног свештенства, којом началствује Онај Који је кроз химну анђелских хорова у витлејемској ноћи изрекао почетни литургијски Возглас: Слава на висини Богу, а на земљи мир и међу људима добра воља! Мир Божји Христос се роди – Ваистину се роди! Срећна и Богом благословена наступајућа 2016. година Господња!